Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, Europe MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI...WE ARE UNIFYING DIVERSITIES
SLOBODAN ŽIKIĆ
SLOBODAN ŽIKIĆ, dramski pisac, pesnik, novinar i publicista, rođen je 31. 12. 1948. godine u Jagodini. Završio Filološki fakultet u Beogradu (prof. jugoslovenskih književnosti i srpskohrvatskog jezika).
Na Prvom programu RTS-a, izvedena mu je drama Čovek u praznoj sobi , u režiji Slobodana Ž. Jovanovića.
Izvođene pozorišne drame i komedije: Poslednja bitka, Narodno pozorište Beograd, u režiji Gradimira Mirkovića (1995.); Naši dolaze, Narodno pozorište Užice, u režiji Borislava Grigorovića (1996.) i Gradsko pozorište Jagodina, u režiji Tome Trifunovića (2002.); Ovo više nije igra, Gradsko pozorište Jagodina ( u režiji Marislava Radisavljevića); Piši kao što ćutiš (naslov prema aforizmu Brane Crnčevića), Zapamti ko si, GAP Svetozarevo ( u režiji Sretka Divljana); Nikolaj, Teatar Resava, u režiji Miodraga Jurišića (prva izvedena drama posvećena, tada još nekanonizovanom, sv. Nikolaju Velimiroviću, u manastiru Manasija, 26.avgusta 1998. godine), ''Reč je čovek''- tako je govorio Nikolaj, monodrama, u produkciji Udruženja dramskih umetnika Kragujevca, u izvođenju Mirka Babića, prvaka Tetara ''Joakim Vujić'', Ne plači, mali, Dramski studio Kablovi, Jagodina , u režiji Sretka Divljana, Nemamo ništa protiv, Omladinski dramski studio Gimnazije, Jagodina, u režiji Sretka Divljana, insert iz drame Bratsko vojevanje u Kult-tetaru, Beograd u okviru mulutimedijalnog internacionalnog projekta: ''Priča o vojniku''...
Više radio drama izvedeno mu je na prvom, drugom i trećem programu Radio Beograda, na Radio Zagrebu i na Radio Sarajevu : Čovek u praznoj sobi (1972.), Jeste, ako šapućemo (1974), Šverc-ekspres (1983), Iseljenici (1985), Nezdrav kamen iz Lipovog Lada (2002.)...
Za drame i komedije nagrađivan je na konkursu Narodnog pozorišta iz Beograda, povodom 125. godišnjice ovog pozorišta, na konkursu Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice povodom početka rada ovog pozorišta u novoj pozorišnoj zgradi (1996. godine, druga nagrada-prva nije dodeljena) i, na konkursu TV Sarajeva i Narodnog pozorišta iz Zenice, 1982. godine (druga nagrada-prva nije dodeljena), Na konkursu Dana komedije u Jagodini,1995. godine (prva nagrada za komediju: Nije na dnevnom redu), na konkursu Radio Zagreba (treća nagrada)...
Dobitnik nagrade Drainac (1981.) za poeziju, nagrade Dušan Srezojević za poeziju, druge nagrade na konkursu Centra za kulturu Zvezdara, Beograd (2007.), za najlepšu boemsku pesmu, za najbolju pesmu o Smederevu na Festivalu poezije Pesnička jesen, i drugih nagrada za poeziju. Za knjigu priča Moja prva pisaća mašina nagrađen specijalnom nagradom Akademije ''Ivo Andrić'' i nagradom Živojin Pavlović.
Godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije, za profesionalno komentarisanje najaktuelnijih događaja u našoj zemlji (SFRJ) dobio 1990. godine, a nagradu ''Laza Kostić'' za feljton dobio je 2001. godine, povodom 120. godinšnjice Udurženja novinara Srbije.
Za eseje nagrađivan na konkursu beogradske Borbe, dva puta na konkursu zrenjaninskog časopisa Ulaznica (prva i treća nagrada) za esej o glumcu nagrađen na Glumačkim svečanostima ''Milivoje Živanović'' u Požarevcu, za esej o obrazovanju i društvu na Velikom nagradnom konkursu Saveza pedagoga Jugoslavije...
Objavio je više knjiga poezije, jednu knjigu priča, jednu knjigu eseja i ogleda,više publicističkih knjiga (među kojima i monografiju Pozorište u Jagodini (2007.), i ''Dugo traju smešni dani'' (eseji, pozorišne kritike, komentari, recenzije, beleške) povodom 30. godina Dana komedije (2002.) Objavio je i nekoliko knjiga drama i komedija: Čovek u praznoj sobi (1975.), Piši, što ćutiš (1988.), Nemamo ništa protiv (1990.), Drame - knjiga sadrži četiridrame: Igumanove ratne godine, Poslednja bitka, Az, buki vjedi i Nikolaj (1999.godine).
Priredio više zbornika poezije kao i Izabrana dela Jovana Dučića u osam knjiga, u izdanju BeoSinga iz Beograda (2005.), u ediciji Klasici, sa esejima uz svaku knjigu. Pozorišne eseje i kritike objavljivao je u brojnim listovima i časopisima, kao i na Drugom programu
Na Prvom programu RTS-a, izvedena mu je drama Čovek u praznoj sobi , u režiji Slobodana Ž. Jovanovića.
Izvođene pozorišne drame i komedije: Poslednja bitka, Narodno pozorište Beograd, u režiji Gradimira Mirkovića (1995.); Naši dolaze, Narodno pozorište Užice, u režiji Borislava Grigorovića (1996.) i Gradsko pozorište Jagodina, u režiji Tome Trifunovića (2002.); Ovo više nije igra, Gradsko pozorište Jagodina ( u režiji Marislava Radisavljevića); Piši kao što ćutiš (naslov prema aforizmu Brane Crnčevića), Zapamti ko si, GAP Svetozarevo ( u režiji Sretka Divljana); Nikolaj, Teatar Resava, u režiji Miodraga Jurišića (prva izvedena drama posvećena, tada još nekanonizovanom, sv. Nikolaju Velimiroviću, u manastiru Manasija, 26.avgusta 1998. godine), ''Reč je čovek''- tako je govorio Nikolaj, monodrama, u produkciji Udruženja dramskih umetnika Kragujevca, u izvođenju Mirka Babića, prvaka Tetara ''Joakim Vujić'', Ne plači, mali, Dramski studio Kablovi, Jagodina , u režiji Sretka Divljana, Nemamo ništa protiv, Omladinski dramski studio Gimnazije, Jagodina, u režiji Sretka Divljana, insert iz drame Bratsko vojevanje u Kult-tetaru, Beograd u okviru mulutimedijalnog internacionalnog projekta: ''Priča o vojniku''...
Više radio drama izvedeno mu je na prvom, drugom i trećem programu Radio Beograda, na Radio Zagrebu i na Radio Sarajevu : Čovek u praznoj sobi (1972.), Jeste, ako šapućemo (1974), Šverc-ekspres (1983), Iseljenici (1985), Nezdrav kamen iz Lipovog Lada (2002.)...
Za drame i komedije nagrađivan je na konkursu Narodnog pozorišta iz Beograda, povodom 125. godišnjice ovog pozorišta, na konkursu Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice povodom početka rada ovog pozorišta u novoj pozorišnoj zgradi (1996. godine, druga nagrada-prva nije dodeljena) i, na konkursu TV Sarajeva i Narodnog pozorišta iz Zenice, 1982. godine (druga nagrada-prva nije dodeljena), Na konkursu Dana komedije u Jagodini,1995. godine (prva nagrada za komediju: Nije na dnevnom redu), na konkursu Radio Zagreba (treća nagrada)...
Dobitnik nagrade Drainac (1981.) za poeziju, nagrade Dušan Srezojević za poeziju, druge nagrade na konkursu Centra za kulturu Zvezdara, Beograd (2007.), za najlepšu boemsku pesmu, za najbolju pesmu o Smederevu na Festivalu poezije Pesnička jesen, i drugih nagrada za poeziju. Za knjigu priča Moja prva pisaća mašina nagrađen specijalnom nagradom Akademije ''Ivo Andrić'' i nagradom Živojin Pavlović.
Godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije, za profesionalno komentarisanje najaktuelnijih događaja u našoj zemlji (SFRJ) dobio 1990. godine, a nagradu ''Laza Kostić'' za feljton dobio je 2001. godine, povodom 120. godinšnjice Udurženja novinara Srbije.
Za eseje nagrađivan na konkursu beogradske Borbe, dva puta na konkursu zrenjaninskog časopisa Ulaznica (prva i treća nagrada) za esej o glumcu nagrađen na Glumačkim svečanostima ''Milivoje Živanović'' u Požarevcu, za esej o obrazovanju i društvu na Velikom nagradnom konkursu Saveza pedagoga Jugoslavije...
Objavio je više knjiga poezije, jednu knjigu priča, jednu knjigu eseja i ogleda,više publicističkih knjiga (među kojima i monografiju Pozorište u Jagodini (2007.), i ''Dugo traju smešni dani'' (eseji, pozorišne kritike, komentari, recenzije, beleške) povodom 30. godina Dana komedije (2002.) Objavio je i nekoliko knjiga drama i komedija: Čovek u praznoj sobi (1975.), Piši, što ćutiš (1988.), Nemamo ništa protiv (1990.), Drame - knjiga sadrži četiridrame: Igumanove ratne godine, Poslednja bitka, Az, buki vjedi i Nikolaj (1999.godine).
Priredio više zbornika poezije kao i Izabrana dela Jovana Dučića u osam knjiga, u izdanju BeoSinga iz Beograda (2005.), u ediciji Klasici, sa esejima uz svaku knjigu. Pozorišne eseje i kritike objavljivao je u brojnim listovima i časopisima, kao i na Drugom programu
|
...Stvarno je besmisleno pisati tek onako
i znati da je to samo navika stara Bez života nema ni stihova, i ako stihovi žive sami, i bez njihovih gospodara...Raznovrsnost književnih žanrova koji obuhvataju literarni opus Slobodana Žikića moraju biti itekako isprepleteni jer ih, ipak, piše jedna, ali višeslojna ličnost. To se dešava i sa njegovom poetikom koja varira od lirske sadržajnosti do prozne, satirične, dvosmislenosti. Grubošću darovitog pisca koji se ne libi govoriti sa podsmijehom čak i o sebi, Žikić pripada onom smjernom obliku književnih likova koji puteve grade, ali ne i razgrađuju...?????...Koliko riječi toliko i pitanja, naravno. Pjesnik u njemu je, s druge strane, osoba koja nadograđuje pisca Žikića da bi kreirala književnog stvaraoca koji piše zbog PORUKE ali ne i radi PORUKE same. Naime, on je od onih samozatajnih autora koji se ne ističu glasnoćom pojavnosti unutar stranačko/partijske patetike, kojom se »odlikuju pisci« koji služe bilo kojem obliku ideologije, već glasnoćom iskaznosti unutar književnih žanrova. Uspješno, prije svega. Istovremeno, njegova poezija je bolni oblik, sopstvenih, usmjerenih nadanja ka traženju odgovara na vječno zadata pitanja o postanku, ostanku, opstanku. Bitka, ali i bića, samog. No, kako i doći do njih. Razgrnite njegove stihove. Kaz'će vam se samo. Riječ urednika |
... Really is the pintless to write just for nithing
and know that it's just a old habit Without a life, there is no lyrics, and if verses live alone, and without their masters ... The diversity of literary genres that include literary opus of Slobodan Žikić must be very intertwined, because they, though, writes one, but the multi personality, being. This happens with his poetics also, which ranges from the lyrical prose up to comprehensiveness, satirical, ambiguity. With the brutality talented writer who is not afraid to speak with a smile even about yourself, Žikić belongs to the humble form of literary characters who are building roads, but not degrade ...?????... How many words and same number of questions, of course. The poet in him, on the other hand, is a person who upgrade Žikić writer to be able to create a literary creator who writes the MESSAGE, but no because the MESSAGE alone. Specifically, he is among those self-quiteness authors who can not stand under the volume of appearance within the party / party pathos, which belongs to the "distinguished writer" who used any form of ideology, but the volume presentation within literary genres. Successful, first and foremost. At the same time, his poetry is a painful form of its own, aimed hopes to find answers for the eternal questions about the origins of tasks, stay, survival. Being of soul, as well as being, itself. But how do get towards it. Shape up us his verses. It will be said to you by itself. Editor’s word |
|
(ČO)VEK STIH
Više ništa nije isto ili ja nisam isti Mogao sam da promenim svet, ali ne i sebe Rulaju stihovi kroz mozak kao po pisti avioni, i nestaju u ravnodušnom nebu. Čisti ostaju listovi papira. To im je prirodno stanje I zašto sada ja da prljam ovu lepu belinu svojim davno zaboravljenim rukopisom. Postanje je već opisano, život takođe, a ja opisujem prazninu! Stvarno je besmisleno pisati tek onako i znati da je to samo navika stara Bez života nema ni stihova, i ako stihovi žive sami, i bez njihovih gospodara Ako već žive, valjda znaju smisao svoga veka Kada mi jednom bude jasno šta stvarno znači bar jedan stih, onako sasvim sam, bez čoveka, tada će, možda, čovek sa stihom da se izjednači ČOVEK I JABUKA Treba da ordrem grane na jabuci Ali stalno odlažem, odlažem, odlažem, Ne stoji mi čvrsto testera u ruci Nisam ja za takav surovi posao Ne moram bar sebe samoga da lažem Dobro, može sutra, zašto danas mora Prohladno je, može i mraz da udari Biže moja jabuka na velikoj muci Ako bude hladna noć il’ mrzla zora Može sva snaga kroz pore da ispari Danas je toplije, baš sam odlučio Ako ne bude kakvog drugog posla Ako se ne zapričam s nekim na okuci Odrezaću samo one trule, makar pao Makar sa se njima na zemlju sručio Opet sa testerom krećem ka jabuci Sunce obasjalo rascvetale grane Ko bi sad ovu lepotu dirao Skamenila se testera u ruci Neka se još sada pruža na sve strane A, dogodine, čim proleće grane Odrezaću i one što su sad zelene Nisam ja toliko baš onemoćao Ili ću u jesen, čim budu obrane Skratiti bar one što skraćuju mene ISTORIJA Taj metež tuđeg sećanja će biti Istorija... ( Ivan V. Lalić) Počeo sam da pišem i odmah primetio Da je mastilo crno Trinaestog dana zapisao sam stih Bila je to, u stvari, trinaesta noć Otkad se zvezde u strah premetnuše I ovo malo zrno Istine što u more kao u bezdan spustih Jednom će isplivati na obalu i biće moć Jača od meteža i sećanja, od tmuše Istorijo, kad te jednom budu pisali Kad sećanja na ovaj bol usmere Kao svoj bes na naše rane Znaćeš i sama da smo s tobom disali Menjajući dane za noći, noći za dane Nije ovo plač, ovo je stihovano ridanje Jer sve je protiv nas, i nebo mrakom okovano I strašne nemani koje ostaju uvek iste Zapisah trinaaestog dana Da ne budeš samo smeteno sećanje NA KRAJU Na kraju sve ispadne kao uzdah A ti bi hteo nešto važno da kažeš Ne misli više kroz tebe tvoj pravi stih Svejedno ti je, il samog sebe lažeš? Izgleda zaista glupo dok tragaš kroz belinu I sve postaje sivo i na memlu miriše Ti mu se obraćaš prisno, kao rođenom sinu A on od tebe beži, za sobom tragove briše Nije to kao kad ostaneš bez svoga sna To je vasionska praznina i tama Velika provalija, ogromna bezdna Koja se otvara ludim poetama To je kao da si napustio sebe Odlutao nekud pa ne znaš da se vratiš Kao da si stvarno živeo bez potrebe Bez cilja koji više uopšte i ne pamtiš Besmislene dane kroz prazne čaše brojiš Bližiš se kraju, ako kraj predstavlja išta Stih neće da ti se javi, a zna da postojiš Ti nećeš da ga tražiš, a bez jega si ništa ŽUTA METAFORA ( Radomiru Andriću ) Ide Roko ka Stalaću pokraj pruge Nosi lepu tikvu kao mesec žutu I veliku, zrelu, kao da su druge Sve na svetu stvari nevažne na putu Ka cilju kome se zaputio peške Iz nekog moravskog sela i tikvišta Ide pesnik nosi svoje misli teške Stihovi pre njega vide odredišta Postavljena davno darom burevesnim Koji mu darova bog pesme i vina Ide Roko prugom, stih ga čini svesnim Da je njegov korak duži i od šina Što se od Stalaća kao zmije viju Ka ’’Kolarcu’’ i ka Klubu studenata Voz Istambul-Minhen stići će kasnije Od njegovog stiha do velikih vrata Kojima se stiže u svet poezije I stiže do zvezda i do divne niti Balkanskom, pa gore gde kročio nije Niko ko s bunara ne mogaše piti Vodu koju vide samo bunardžije Kojima je dato da napoje žedne Kao mesec koji s nebeske japije Plete mrežu snova za nežne i čedne Devojke što rastu ispod mesečine žute metafore u Studentskom klubu Njih pravi stihovi mogu da opčine Kao verna ljubav Prijezdinu ljubu |
LIČNA KARTA
Da li je vredelo tolikog truda Sve što sam radio pola veka Šta sada treba činiti i kuda Poći? Gde naći onog čoveka Onoga koji je nekada bio ja Koji je želeo sve ove besmislice Može li se vratiti sekunda koja Liči na mene i na moje lice Jeste, ovo je moja lična isprava Vidim ima brkove i nos dugačak ovaj na slici. Onaj ja. Strava, čoveče, koliko liči. Al samo tračak Ima od one nade i one želje Kao da je još onda onaj ja na slici Osećao da uspeh nije veselje Već smirenost i ćutnja u neprilici I broj je tačan, mesto stanovanja ulica, očevo ime i JMBG al nema više pravog radovanja i cilj je otišao odavno UPM Nije baš neka rima, al nije bitno Odlazim polako, nije ništa hitno Priznajem, nije baš nešto idilično Ali iz lične karte sve je lično Lični matični broj, lično ime Lični mladež na čelu (lepo mi stoji) Lična godina rođenja i prezime I lična država koja ne postoji EPITAF SAMOME SEBI Posvećujem sebi ovu pesmu I samom sebi palim sveću Podižem sebi spomen česmu Jer, ko će drugi, ako ja neću Sebi za dušu ispijam rakiju I kažem: pomeni samoga sebe Ovi što sada sa tobom piju Piju zbog rakije, ne zbog tebe Svjati Bože, svjati krepkij, pevam Dok za svojim kovčegom sam koračam Kao da niko umro nije, snevam: Na nebu nove stihove glačam I zahvalnicu sam sebi napisao I specijalnu nagradu dodelio: Hvala ti što si pevao i disao I što si se na onaj svet preselio KAD PRVI PUT UMREŠ Najteže je kad prvi put umreš Pitaš se zašto baš tebi to da se desi Sve ti je nepoznato i ništa ne razumeš Ni ko si, ni šta si, ni gde si U životu smrt je najrealnija stvar Ali ti ne živiš u realnosti i ne znaš Da sve je samo san i trošna tvar Kojoj i ti na kraju moraš da se predaš I sad, kad si već mrtav davno Šta drugo može da te snađe Nekome se smrt dogodi tiho, nekome slavno Ako je ti i ne tražiš, ona tebe pronađe Najteže je kad umreš prvi put Pa si ljut na sebe, kao da si to mogao da sprečiš Ne budi tužan, ne budi smešan, ne budi ljut Od smrti sigurno ne možeš da se izlečiš Evo kako ja na to gledam iz svog mrtvog ugla Ne osuđuj sebe jer nisi ni za šta kriv život se uči, a na smrt se ogugla Koliko ti je dato, toliko i budi živ PORAZ ILI POBEDA Da li je ovo pravi čas kad treba stati Zaćutati pred silinom besmisla i žrtve Ili nastaviti i još pojačati Borbu koja donosi strahote i mrtve Oni dolaze s neba, mi tamo odlazimo A tek smo počeli da bivamo na svetu Zašto, kosmička vrednosti, bestelesna zimo Naša vrela srca postaqvljaš jima za metu Znamo mi da umiremo, al ne znamo čemu Ovolika stradanja, ruševine i beda Kad dođu i oni Bogu na istinu, njemu Neka kažu da najskuplji poraz je - pobeda! VUČJI ZEV Prošli smo kroz vučji zev i sada smo zdravi Nepomenik iz gore, duh mojih predaka Svojim rebrom može selo da zatravi životopis da nam sroči od pet-šest redaka Taj kamenik i pogan kad žrtvu oseti Zubima joj kida vrat i grlo belo On se ne razmeće, nit se žrtvi sveti Daruju ga dok mu pevaju opelo Mi smo opet ono što smo nekad bili Ne želimo ništa, ništa ne nudimo Ako smo nekada svoje želje krili Sami se tome već čitav vek čudimo  |
Copyright © 2010 DIOGEN pro cultura magazine Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić . Design LOGO - Stevo Basara. All Rights Reserved.
Contact E-mail: sabihadzi@gmail.com; WWW: http://sabihadzi.weebly.com/
Adresa magazina/Address of the magazine: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina
Contact E-mail: sabihadzi@gmail.com; WWW: http://sabihadzi.weebly.com/
Adresa magazina/Address of the magazine: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina
