Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, Europe MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI...WE ARE UNIFYING DIVERSITIES
ĐURA ŠEFER SREMAC, Ruma, Srbija
Priče na temu: Objedinjavanje različitosti ili kako pisac vidi tri plemena jednog naroda, ali kojeg?
BOLAN MUJO, LAJKUŠA SREMICA
I DIČAN CRNOGORAC
− ’Oćemo l’se mi ritat međ jastucima, bolan, Srem’ce moja? Ama, hanuma si mi, bilo bi reda, ovajdićeš se od mene!
− Okani me se, moj Mujo, pusti tvojih ritanja i bolnih boleština! Udario ti k’o zvonar na džinovsku klepetušu u fruškogorskom manastiru, pa nikako sići s užeta!
− Kud ću, bona, s’lazit, nisam se ni objesio!?
− Ma, vešaj se ti kod svog babe, ne kod mene! Toga ovde u Sremu nema, a jok! Kod nas se prave muškarčine vešaju samo ženi oko vrata, a ne k’o ti – uvek si nešto bolan i prebolan. Obesio si ga ti odavno.
− Kako veliš? Ja to samo ’nako, ne od zbilje.
− Vidim po tvom kratkom učkuru, ne moraš mi se pravdati, mužu moj. Što veli narodna pesma: „Imam muža kao puža... Gde je koza nogom stala, mog je malog zatrpala.“ A-ha-ha-ha!
− Okan’ se belaja, Srem’ce draga. Ne tjeraj me da vidiš tvoga boga!
− Ne daj bože, nema se šta ni videti! Takvi’ sam se ja pasulja već nagledala, ne „prebranca“ nego onog krupnijeg – „tetovca“.
− Misliš, čvrsta graha u junaka!?
− Ama, koja graha, crni Mujo!? Stiglo proleće, a tvoj „kukurekčić“, tobože prvi vesnik, još skriven džonja u žbunju. Ćuti samo i visi – sve mi nešto na visi-deku liči.
− Ne vrijeđaj ti đogata, hanumo moja! Ne mogu se ja pohvalit šumet’nom k’o ti, sva ti korovom obrasla.
− Ta, nemoj mi kasti! Kako i ne bi kad nema kosca. Nit redovno kosi, niti vodu nosi! Ne može ga čovek ni za rep ni za glavu u’vatiti!
− A šta ćeš se kog vraga, za rep vatat? Da nisi ti neka đavol’ca? Tol’ko živim s tobom , a ne napipah ti roge.
− E, bene benaste! Otkad ti nabih rogove... ovaj, za mal’ ne reče!
− Šta veliš, crna ženo?
− Ništa, ja to onako za sebe. Samo se prisećam kako si im’o ćorak na prvoj bračnoj... znaš već. Kamol’ sreće da sam tada ja uzela stvar u svoje ruke k’o đavolica, ne bih sada za tuđim rogom čeznula.
− O čemu ti to, ženo, trabunjaš, ništa te ne razumjem.
− Kažem, kako sam ti se za novu sortu graha ’vatala, za malog „smežuranka“...
− Ama, sjaši ti, bona, s mene! Nijesam ja s tobom ovce čuva, Srem’ce moja debeljuškasta.
− Kad sam ti debeljuškasta, što si me oženio? Dobra sam ti bila kad smo noćivali pod senikom...
− Ćut’, jadna ne bila, može nas komšija Pero čuti! Znaš da taj nikad ne spava, samo viluje po guvnu, i danju i noću.
− Kažem ti, Mujko moj, kad si ono pod senikom pečurku tražio.
− A na to misliš, đavol’ce jedna! Utubio sam ja to ovom svojom glavurdom. A jesam se, bolan, onda nažder’o pečuraka!
− Još kako, k’o brav. Posle si se natočio pive, kako veliš, leg’o lepo u seno i zahrk’o, a ja ostala jadna sama da te gledam, željna k’o nova mlada... A ti hrčeš li hrčeš k’o siti hrčak.
− Što si, bona, ostala željna, mogla si i ti malo uzet pečuraka!? A ’đe si bila, dok sam ja testeris’o sve u šesnaest, ’nako u snu? Kad se probudih – ni tebe ni ti ludi’ gljiva!
− Bolje da si na javi testerio, moj Mujo. A ja sam ti o tome sto puta govorila di sam bila dok si ti bunc’o od pive. Zvao me komšija Pera da mu poguram traktor, a nije ’teo da mu odma’ upali, sve dok ja nisam došla.
− Šta imaš ti njemu da guraš traktor? Zar u po noći, ženo!?
− Ta, bilo već sunce granulo, lepo se baš podiglo! Kako ne bih? Znaš da nema žene, a ko će mu pomoći ako neće prva komšinica. Posle sam mu nabacivala, dobacivala i prebacivala... mislim – seno.
− Crna ženo! Jes’ da nam je prvi komša, al’ on nije oženjen, znaš, nije zgodno...
− Ih, Mujaga, pa baš zato. Takvi se ne boje žena k’o ti. A-ha-ha-ha-ha!
− E, baš si vrag, pusto žensko! Šta se Pero ima tebe bojat, nisi ga valjda vilama napala, bog s tobom!?
− Otkud bih ja to? Znaš da sam miroljubive prirode. Pustio me Pera da ga pobedim. K’o veli, komšije smo, pa nije red.
− Kako, bona, žensko da pobjedi muško!?
− Lepo, moj Mujaga. Je l’ reče ti malopre da treba poštovati prvog komšiju? Ja sam tako i činila: ponudila sam mu i kaficu i rakijicu…Mislim, kad smo pos’o svršili.
− Ama, šta ste svršili, jadna ne bila!? Kad si sve to postigla, ženo?
− Sve se može kad se ’oće, posebno ako je seno nekošeno, a mlado – željno kosača.Valja ga natenane razgrtati, rastresti, pa mu kolac zabiti u sred plastića, da ga neki vetar ne bi ponovo razbuc’o k’o svinja masnu torbu. Sve smo mi to lepo postigli i svršili na vreme, dok se još sunce nije pridiglo.
− E, vala, imam baš pametnu ženicu Srem’cu! A šta posle bješe?
− Ništa naročito. Opkladio se Pera da će me oboriti porebarke, ako se porvemo.
− I? Nisi ga, valjda odbila, ženo? Nemoj da se zavadimo s prvim komšijom!
− Pa, znaš, moj mužiću, prvo sam se malo nećkala: te ’oću li, te neću!? Nisam tebe pitala, a ti hrčeš. Na kraju pristadoh, pa kud puklo!
− I ko je, bolan, pobjedio?
− Niko, moj Mujo! Bilo nerešeno:čas on nadjača, pa na mene, čas ja na njega, te ga lepo složim porebarke da je sve stenj’o od muke.
− Pobogu, ženo, nisi mu valjda nešto polomila, ne daj bože!
− A jok! Takvi se junaci ne lome lako. Što ga više pritiskaš, sve je žilaviji, drčniji...
− Dobro, bona, šta si zapen’la! E, baš mi laknulo. Nemoj mi samo komšiju Peru sramotit, pusti da i on ponekad pobjedi.
– Dobro, Mujo, kad ti kažeš. Poslušaću, bez brige. („O, bogo moj, bene od muža!? Ta, pustila sam ga i popustila već triput, al’ ne smem nikom kasti. I večeras sam ga pozvala da mi uradi – popravni. Javio mi da mu opet ne radi traktor. Ne mož’ bez mene da ubaci u brzinu. A što ima menjač! I nikad se ne žali da je bolan i prebolan.“).
– Šta to trabunjaš sama sa sobom, ženet’no moja?
– Ništa, Mujko, ništa važno. Nešto se samo preslišavam.
– Malo prije si se već preslišavala! Znaš šta bi te pit’o, al’ nemoj se ljutit. A đe ti je, bolan, onaj tvoj bivši drčni Crnogorac Rade, koji ’ladovinu cuku krade, ha-ha-ha!
– Pusti ti mog Rada na miru. Bio je on kršna momčina, al’ nije nam se dalo.
– A što, jadna ne bila?
– Pa, onako. Tražio da mu donosim svako bogovetno veče lavor i da mu one njegove dugačke nožurde perem, a duge gaće ni u sred leta skid’o nije.
– Ta nemoj mi pričat! ’Ajd’ za gaće, ni pô jada – odrast’o čovek u ’ladnoj planini.
– Kako da nije! Meni baš dosadilo. Pored moje sremske ravnice da čuvam brdske ovčice!?
– I samo zbog lavora i njegovih gaća vi se rastadoste?
– Ama, nije. Još poč’o da mi govori nekakvim novim jezikom, ništa ga nisam razumela.
– Kako, bre, nisi kad smo pleme jednog istog naroda!? Jesmo l’ se u Dejtonu pomirili, bolan? Ima tome već jedna i po decenija.
– Ma, jesmo đavola, da sad nešto ne lanem. Al’ mene politika ne zanima, Mujo.
– Đe si ono stala, bolan, sa tim tvojim Radom što besedi nekakvim stranim, reklo bi se – marsovskim jezikom!?
– U pravu si, mužu moj. I dok mu prostrem krevet i ušuškam pod jorgan, pa se ja malo plaknem i polagano zavučem pored njega...
– I šta bi, crna ženo, šta bi!?
– ... a moj Rade hrče li hrče – sve se gore tresu od Kotora do Durmitora. Fale mu još samo gusle i deseterac!
– Ejvala, baš naleti na pravoga, dičnog Crnogorca. A je l’ istina ono sa stolicom što mu stoji odma’ uz ležaj?
– Kako da nije, moj Mujo. Čim ustane tolika ljudina, mora jadničak da se stropošta na sedalo k’o kokoška, veli da se odmori od spavanja.
– Ha-ha-ha! Onda sam ti ja još i dobar mladoženja, Srem’ce moja okrugla, pa debeljuškasta. Ista si k’o ona tvoja lepa štrudla što je uvijaš s makom i orasima.
– Šta mi vredi što sam takva kad si ti večito bolan i prebolan. Kad smo već kod oraha, Mujo, ’oćemo li se malo podžilitat jastucima, kako ti veliš, nismo davno?
– Šta ti je, bolan? Zar u pô bela dana!? A znaš da me i krsta nešto stežu, stra’ me ukočit se, pa šta š’ onda bez mene, jadnice moja.
– Znam ja da se ti ukočiš uvek na pogrešno mesto. Odoh ja do komšije Pere da mu pripomognem. Javio mi da mu ost’o još nedovršen koji plastić sena, a ne može, jadničak, sâm da mu pribije kolčinu u sredinu i ponovo uplasti. ’Ajde uzdravlje, pa kad se otkočiš, zovi me, Mujaga moj dragi.
– Dobro, ženo, srećan ti rad.Pazi samo, Pero je od tvoje sorte. Da ne bude svaka ’tica svome jatu. Sremac i Srem’ca, gotova pleten’ca. Čuvaj se. Nema više bratstva i jedinstva. A ja odoh vidjet voćnjak, sav se u behar dade, milina očima gledat! Mašala.
Priče na temu: Objedinjavanje različitosti ili kako pisac vidi tri plemena jednog naroda, ali kojeg?
BOLAN MUJO, LAJKUŠA SREMICA
I DIČAN CRNOGORAC
− ’Oćemo l’se mi ritat međ jastucima, bolan, Srem’ce moja? Ama, hanuma si mi, bilo bi reda, ovajdićeš se od mene!
− Okani me se, moj Mujo, pusti tvojih ritanja i bolnih boleština! Udario ti k’o zvonar na džinovsku klepetušu u fruškogorskom manastiru, pa nikako sići s užeta!
− Kud ću, bona, s’lazit, nisam se ni objesio!?
− Ma, vešaj se ti kod svog babe, ne kod mene! Toga ovde u Sremu nema, a jok! Kod nas se prave muškarčine vešaju samo ženi oko vrata, a ne k’o ti – uvek si nešto bolan i prebolan. Obesio si ga ti odavno.
− Kako veliš? Ja to samo ’nako, ne od zbilje.
− Vidim po tvom kratkom učkuru, ne moraš mi se pravdati, mužu moj. Što veli narodna pesma: „Imam muža kao puža... Gde je koza nogom stala, mog je malog zatrpala.“ A-ha-ha-ha!
− Okan’ se belaja, Srem’ce draga. Ne tjeraj me da vidiš tvoga boga!
− Ne daj bože, nema se šta ni videti! Takvi’ sam se ja pasulja već nagledala, ne „prebranca“ nego onog krupnijeg – „tetovca“.
− Misliš, čvrsta graha u junaka!?
− Ama, koja graha, crni Mujo!? Stiglo proleće, a tvoj „kukurekčić“, tobože prvi vesnik, još skriven džonja u žbunju. Ćuti samo i visi – sve mi nešto na visi-deku liči.
− Ne vrijeđaj ti đogata, hanumo moja! Ne mogu se ja pohvalit šumet’nom k’o ti, sva ti korovom obrasla.
− Ta, nemoj mi kasti! Kako i ne bi kad nema kosca. Nit redovno kosi, niti vodu nosi! Ne može ga čovek ni za rep ni za glavu u’vatiti!
− A šta ćeš se kog vraga, za rep vatat? Da nisi ti neka đavol’ca? Tol’ko živim s tobom , a ne napipah ti roge.
− E, bene benaste! Otkad ti nabih rogove... ovaj, za mal’ ne reče!
− Šta veliš, crna ženo?
− Ništa, ja to onako za sebe. Samo se prisećam kako si im’o ćorak na prvoj bračnoj... znaš već. Kamol’ sreće da sam tada ja uzela stvar u svoje ruke k’o đavolica, ne bih sada za tuđim rogom čeznula.
− O čemu ti to, ženo, trabunjaš, ništa te ne razumjem.
− Kažem, kako sam ti se za novu sortu graha ’vatala, za malog „smežuranka“...
− Ama, sjaši ti, bona, s mene! Nijesam ja s tobom ovce čuva, Srem’ce moja debeljuškasta.
− Kad sam ti debeljuškasta, što si me oženio? Dobra sam ti bila kad smo noćivali pod senikom...
− Ćut’, jadna ne bila, može nas komšija Pero čuti! Znaš da taj nikad ne spava, samo viluje po guvnu, i danju i noću.
− Kažem ti, Mujko moj, kad si ono pod senikom pečurku tražio.
− A na to misliš, đavol’ce jedna! Utubio sam ja to ovom svojom glavurdom. A jesam se, bolan, onda nažder’o pečuraka!
− Još kako, k’o brav. Posle si se natočio pive, kako veliš, leg’o lepo u seno i zahrk’o, a ja ostala jadna sama da te gledam, željna k’o nova mlada... A ti hrčeš li hrčeš k’o siti hrčak.
− Što si, bona, ostala željna, mogla si i ti malo uzet pečuraka!? A ’đe si bila, dok sam ja testeris’o sve u šesnaest, ’nako u snu? Kad se probudih – ni tebe ni ti ludi’ gljiva!
− Bolje da si na javi testerio, moj Mujo. A ja sam ti o tome sto puta govorila di sam bila dok si ti bunc’o od pive. Zvao me komšija Pera da mu poguram traktor, a nije ’teo da mu odma’ upali, sve dok ja nisam došla.
− Šta imaš ti njemu da guraš traktor? Zar u po noći, ženo!?
− Ta, bilo već sunce granulo, lepo se baš podiglo! Kako ne bih? Znaš da nema žene, a ko će mu pomoći ako neće prva komšinica. Posle sam mu nabacivala, dobacivala i prebacivala... mislim – seno.
− Crna ženo! Jes’ da nam je prvi komša, al’ on nije oženjen, znaš, nije zgodno...
− Ih, Mujaga, pa baš zato. Takvi se ne boje žena k’o ti. A-ha-ha-ha-ha!
− E, baš si vrag, pusto žensko! Šta se Pero ima tebe bojat, nisi ga valjda vilama napala, bog s tobom!?
− Otkud bih ja to? Znaš da sam miroljubive prirode. Pustio me Pera da ga pobedim. K’o veli, komšije smo, pa nije red.
− Kako, bona, žensko da pobjedi muško!?
− Lepo, moj Mujaga. Je l’ reče ti malopre da treba poštovati prvog komšiju? Ja sam tako i činila: ponudila sam mu i kaficu i rakijicu…Mislim, kad smo pos’o svršili.
− Ama, šta ste svršili, jadna ne bila!? Kad si sve to postigla, ženo?
− Sve se može kad se ’oće, posebno ako je seno nekošeno, a mlado – željno kosača.Valja ga natenane razgrtati, rastresti, pa mu kolac zabiti u sred plastića, da ga neki vetar ne bi ponovo razbuc’o k’o svinja masnu torbu. Sve smo mi to lepo postigli i svršili na vreme, dok se još sunce nije pridiglo.
− E, vala, imam baš pametnu ženicu Srem’cu! A šta posle bješe?
− Ništa naročito. Opkladio se Pera da će me oboriti porebarke, ako se porvemo.
− I? Nisi ga, valjda odbila, ženo? Nemoj da se zavadimo s prvim komšijom!
− Pa, znaš, moj mužiću, prvo sam se malo nećkala: te ’oću li, te neću!? Nisam tebe pitala, a ti hrčeš. Na kraju pristadoh, pa kud puklo!
− I ko je, bolan, pobjedio?
− Niko, moj Mujo! Bilo nerešeno:čas on nadjača, pa na mene, čas ja na njega, te ga lepo složim porebarke da je sve stenj’o od muke.
− Pobogu, ženo, nisi mu valjda nešto polomila, ne daj bože!
− A jok! Takvi se junaci ne lome lako. Što ga više pritiskaš, sve je žilaviji, drčniji...
− Dobro, bona, šta si zapen’la! E, baš mi laknulo. Nemoj mi samo komšiju Peru sramotit, pusti da i on ponekad pobjedi.
– Dobro, Mujo, kad ti kažeš. Poslušaću, bez brige. („O, bogo moj, bene od muža!? Ta, pustila sam ga i popustila već triput, al’ ne smem nikom kasti. I večeras sam ga pozvala da mi uradi – popravni. Javio mi da mu opet ne radi traktor. Ne mož’ bez mene da ubaci u brzinu. A što ima menjač! I nikad se ne žali da je bolan i prebolan.“).
– Šta to trabunjaš sama sa sobom, ženet’no moja?
– Ništa, Mujko, ništa važno. Nešto se samo preslišavam.
– Malo prije si se već preslišavala! Znaš šta bi te pit’o, al’ nemoj se ljutit. A đe ti je, bolan, onaj tvoj bivši drčni Crnogorac Rade, koji ’ladovinu cuku krade, ha-ha-ha!
– Pusti ti mog Rada na miru. Bio je on kršna momčina, al’ nije nam se dalo.
– A što, jadna ne bila?
– Pa, onako. Tražio da mu donosim svako bogovetno veče lavor i da mu one njegove dugačke nožurde perem, a duge gaće ni u sred leta skid’o nije.
– Ta nemoj mi pričat! ’Ajd’ za gaće, ni pô jada – odrast’o čovek u ’ladnoj planini.
– Kako da nije! Meni baš dosadilo. Pored moje sremske ravnice da čuvam brdske ovčice!?
– I samo zbog lavora i njegovih gaća vi se rastadoste?
– Ama, nije. Još poč’o da mi govori nekakvim novim jezikom, ništa ga nisam razumela.
– Kako, bre, nisi kad smo pleme jednog istog naroda!? Jesmo l’ se u Dejtonu pomirili, bolan? Ima tome već jedna i po decenija.
– Ma, jesmo đavola, da sad nešto ne lanem. Al’ mene politika ne zanima, Mujo.
– Đe si ono stala, bolan, sa tim tvojim Radom što besedi nekakvim stranim, reklo bi se – marsovskim jezikom!?
– U pravu si, mužu moj. I dok mu prostrem krevet i ušuškam pod jorgan, pa se ja malo plaknem i polagano zavučem pored njega...
– I šta bi, crna ženo, šta bi!?
– ... a moj Rade hrče li hrče – sve se gore tresu od Kotora do Durmitora. Fale mu još samo gusle i deseterac!
– Ejvala, baš naleti na pravoga, dičnog Crnogorca. A je l’ istina ono sa stolicom što mu stoji odma’ uz ležaj?
– Kako da nije, moj Mujo. Čim ustane tolika ljudina, mora jadničak da se stropošta na sedalo k’o kokoška, veli da se odmori od spavanja.
– Ha-ha-ha! Onda sam ti ja još i dobar mladoženja, Srem’ce moja okrugla, pa debeljuškasta. Ista si k’o ona tvoja lepa štrudla što je uvijaš s makom i orasima.
– Šta mi vredi što sam takva kad si ti večito bolan i prebolan. Kad smo već kod oraha, Mujo, ’oćemo li se malo podžilitat jastucima, kako ti veliš, nismo davno?
– Šta ti je, bolan? Zar u pô bela dana!? A znaš da me i krsta nešto stežu, stra’ me ukočit se, pa šta š’ onda bez mene, jadnice moja.
– Znam ja da se ti ukočiš uvek na pogrešno mesto. Odoh ja do komšije Pere da mu pripomognem. Javio mi da mu ost’o još nedovršen koji plastić sena, a ne može, jadničak, sâm da mu pribije kolčinu u sredinu i ponovo uplasti. ’Ajde uzdravlje, pa kad se otkočiš, zovi me, Mujaga moj dragi.
– Dobro, ženo, srećan ti rad.Pazi samo, Pero je od tvoje sorte. Da ne bude svaka ’tica svome jatu. Sremac i Srem’ca, gotova pleten’ca. Čuvaj se. Nema više bratstva i jedinstva. A ja odoh vidjet voćnjak, sav se u behar dade, milina očima gledat! Mašala.
IVICA BUDILICA STRIKAN, Potočani kod Tešnja, Bosna i Hercegovina
Pjesme na temu: Ljubavni zanos prevarenih ili...zar je prva jabuka bila kriva za sve!
PJESMA OBIČNIM LJUDIMA
Vidim pred njima ceste makadamske
kojima bosi bojažljivo gmižu.
Pred njima laži, ne – male i damske,
htijenja koja doseći ne stižu.
Vidim pred njima ceste izlokane
i hrast što čeka u zasjedi groblja.
Njihove pjesme sve su ispjevane
a oni idu… Hod je bodlja.
Idu k’o stoka. Možda i jesu?
Samo bi jeli, pili, množili se…?
Pred njima tvrde ceste njihove su
iste k’o one kojim probili se.
ZBOR ZBORUJE ZBOROVOĐE NEMA
Smrklo se Bosno nad tvojim jutrom.
Mrtvački pokrov i pelud srasli.
Tren prije toga u pogledu mutnom
Plameni se igrali... i zgasli.
Još iskre se od njih sutoni natruli
a vjerovah – stid me nije toga:
- Mladost da tvoja dok igra po fruli,
meni ni tebi nema drugog boga.
Kao snijeg što...evo, i ti padaš
gorda - kao pri uzašašću.
Srcima se malim očajno nadaš
jedinstvu cjeline pod trogubom vlašću.
Ti znaš da puk te jošte voli mladu,
sirotinji majka kojoj nema para,
ali, kakvu ti nam pružiti ćeš nadu
sa tri cara i tri kalendara?
ADAMU
1.
Da skočim nazad u stomak dođe mi
kad čujem vapaje žene
i trbuščić vidim u vatri
ne - Volje
no - Želje
razbijem podno da se njega
Pomislim da
trebalo bi katkad isključiti misli
pa i TO
činiti širom zatvorena uma
onda se sjetim
kada no džepove prišiše na halje
i cjepnuše atom ko ćutak
uh . . .
bilo
bi bolje
da si eunuh
2.
Na izvoru biti
a ne piti . . .
razumijem:
- zbog žene
nabreknu kad vene
razum se sludi u jednu točku
no. . .
da si krenuo s jogom
i vježbama suzdržavanja
ili pak
da si uveo celibat
cokula
ne bi bat
ni jad se ne bi začeo svijetom
Marija ne bi . . .
po Duhu Svetom . . .
3.
Raspeli su Ga
ako čuo nisi
sve što je dobra
na zemlji raspnu
u ime
nečije
križevi
krstovi
nišani . . .
u tišine zvonku muku
hrane
Zmiju i Jabuku
4.
Dođeš li danas u posjet “Edenu”
poznao ne bi Svoje carstvo
u njemu kurvom smatraju ženu
“poštuju” nju
i lihvarstvo
U stomak da im oboma skočim
ili pak sebi
razlike nema
jednom je jedan braman u oči
skočio sebi
ostala žena
i jabuka
gutajuć’ sebe
grlo da suši
baršun i svila
i Zmija draga nas da guši
da bar je Eva jalova bila
5.
PraOče
da gazim pogani jezik
svoj
treba
- hulim Tvorca i Tebe
za hvalospjev vremena nema
prosti
trbuščić žene
gori od želje
da lomim mu kosti
ODA PRIJATELJU
ima jedan prijatelj negdje ni tvoj
ni moj ima jedan prijatelj svugdje
i tvoj
i moj
bolest mu pivo u zelenoj boci
pjesnici –p’jani mislioci
bolest mu topli ljudi
bolest mu vrli gradski oci
bolest mu vjerski pregaoci
a svima osmijeh nudi
Maleni ako ispod zvijezda
Eterno prhak trošimo mar
Shvatimo da u svoja gnijezda
Unijeti treba osmijeha dar
Da prijateljstva bude bar
U hodanju za bezdan
da svugdje
ima negdje
prijatelj jedan
RADMILO V. RADOVANOVIĆ, Mrkonjić Grad, Bosna i Hercegovina
OTKUCAJI
Obnaži svoje grudi
Da ih dotaknem
Da napravim noktom ranu
Krvavu mrlju
Koju ću da poližem
Kao pas
Sve se u Tebi završava
Ovaj tužni stih
Koji me ujeda iznutra
Otkucaji Tvoga srca
U tvrđavi
Sopstvenoj radosti
Dah za uzdah
Ti pretvorena u led
Ja u prah
PRAŠNJAVI ARHIV
Gledam u ovu fotografiju
Vidim dvije ruže i Tebe
Osmijeh koji me očarao
Kada smo se prvi put sreli
Zvoni mi u ušima
Srce tuče u ovoj praznini
Posmatram malo Tvoj lik
I posljednji zalazak sunca
Probam da izbrišem nešto prošlosti
Steže me u duši
Uzalud pokušavam da se sjetim
Kako sam izgubio ključ od Tvojih vrata
Tad su i Erinije vidjele
U vodi Krupe našu sudbinu
Sad ponova pokušavam da prođeš
I u mojim njedrima ogriješ promrzle ruke
I zagrliš me kao nekada
Bože
Ovo je samo noć
Bože
Ovo je moj san
Suze uzalud gledam da sakrijem
Ovo je prostor bezvremeni
Ja sam još u onom nježnom krugu
Tu me zatiču i stižu kameni putevi
Mi smo dvije sjenke skrivene
Samo za prašnjave arhive
Vesna Hlavaček, Mostar, Bosna i Hercegovina
B O L
Ruka sapeta bolom, srce bolom mi bije,
iz tamne, svemirske duplje bol se u utrobu toči,
u moždane i kosti… Prostor ispunjen bolom. Zatvorim oči,
i pipam bol oko sebe, i guram ga, i vičem, ali dažd bola lije…
Ispunio mi sobu. Jurnem k prozoru, nebu
se propnem i gledam: bol preplavio polja,
i ruke mi ljudske mašu iz predjela tamnih od bola,
u kom se spodobe grče, guše se, prepliću, grebu…
Zar dažd ovaj nikad stat neće? Zar nikada neću s krikom
izgrcat iz grudi taj grč, k'o pticu s crnim likom,
što iščeznut će u nevid i pustiti da sunčev plam
obgrli me još jednom? Kakvo prokletstvo nosi
ta čežnja pred kojom uzmiče razbor, ta ljubav što umu prkosi,
to što si kao bit moja duboko u me utkan …
Pjesme na temu: Ljubavni zanos prevarenih ili...zar je prva jabuka bila kriva za sve!
PJESMA OBIČNIM LJUDIMA
Vidim pred njima ceste makadamske
kojima bosi bojažljivo gmižu.
Pred njima laži, ne – male i damske,
htijenja koja doseći ne stižu.
Vidim pred njima ceste izlokane
i hrast što čeka u zasjedi groblja.
Njihove pjesme sve su ispjevane
a oni idu… Hod je bodlja.
Idu k’o stoka. Možda i jesu?
Samo bi jeli, pili, množili se…?
Pred njima tvrde ceste njihove su
iste k’o one kojim probili se.
ZBOR ZBORUJE ZBOROVOĐE NEMA
Smrklo se Bosno nad tvojim jutrom.
Mrtvački pokrov i pelud srasli.
Tren prije toga u pogledu mutnom
Plameni se igrali... i zgasli.
Još iskre se od njih sutoni natruli
a vjerovah – stid me nije toga:
- Mladost da tvoja dok igra po fruli,
meni ni tebi nema drugog boga.
Kao snijeg što...evo, i ti padaš
gorda - kao pri uzašašću.
Srcima se malim očajno nadaš
jedinstvu cjeline pod trogubom vlašću.
Ti znaš da puk te jošte voli mladu,
sirotinji majka kojoj nema para,
ali, kakvu ti nam pružiti ćeš nadu
sa tri cara i tri kalendara?
ADAMU
1.
Da skočim nazad u stomak dođe mi
kad čujem vapaje žene
i trbuščić vidim u vatri
ne - Volje
no - Želje
razbijem podno da se njega
Pomislim da
trebalo bi katkad isključiti misli
pa i TO
činiti širom zatvorena uma
onda se sjetim
kada no džepove prišiše na halje
i cjepnuše atom ko ćutak
uh . . .
bilo
bi bolje
da si eunuh
2.
Na izvoru biti
a ne piti . . .
razumijem:
- zbog žene
nabreknu kad vene
razum se sludi u jednu točku
no. . .
da si krenuo s jogom
i vježbama suzdržavanja
ili pak
da si uveo celibat
cokula
ne bi bat
ni jad se ne bi začeo svijetom
Marija ne bi . . .
po Duhu Svetom . . .
3.
Raspeli su Ga
ako čuo nisi
sve što je dobra
na zemlji raspnu
u ime
nečije
križevi
krstovi
nišani . . .
u tišine zvonku muku
hrane
Zmiju i Jabuku
4.
Dođeš li danas u posjet “Edenu”
poznao ne bi Svoje carstvo
u njemu kurvom smatraju ženu
“poštuju” nju
i lihvarstvo
U stomak da im oboma skočim
ili pak sebi
razlike nema
jednom je jedan braman u oči
skočio sebi
ostala žena
i jabuka
gutajuć’ sebe
grlo da suši
baršun i svila
i Zmija draga nas da guši
da bar je Eva jalova bila
5.
PraOče
da gazim pogani jezik
svoj
treba
- hulim Tvorca i Tebe
za hvalospjev vremena nema
prosti
trbuščić žene
gori od želje
da lomim mu kosti
ODA PRIJATELJU
ima jedan prijatelj negdje ni tvoj
ni moj ima jedan prijatelj svugdje
i tvoj
i moj
bolest mu pivo u zelenoj boci
pjesnici –p’jani mislioci
bolest mu topli ljudi
bolest mu vrli gradski oci
bolest mu vjerski pregaoci
a svima osmijeh nudi
Maleni ako ispod zvijezda
Eterno prhak trošimo mar
Shvatimo da u svoja gnijezda
Unijeti treba osmijeha dar
Da prijateljstva bude bar
U hodanju za bezdan
da svugdje
ima negdje
prijatelj jedan
RADMILO V. RADOVANOVIĆ, Mrkonjić Grad, Bosna i Hercegovina
OTKUCAJI
Obnaži svoje grudi
Da ih dotaknem
Da napravim noktom ranu
Krvavu mrlju
Koju ću da poližem
Kao pas
Sve se u Tebi završava
Ovaj tužni stih
Koji me ujeda iznutra
Otkucaji Tvoga srca
U tvrđavi
Sopstvenoj radosti
Dah za uzdah
Ti pretvorena u led
Ja u prah
PRAŠNJAVI ARHIV
Gledam u ovu fotografiju
Vidim dvije ruže i Tebe
Osmijeh koji me očarao
Kada smo se prvi put sreli
Zvoni mi u ušima
Srce tuče u ovoj praznini
Posmatram malo Tvoj lik
I posljednji zalazak sunca
Probam da izbrišem nešto prošlosti
Steže me u duši
Uzalud pokušavam da se sjetim
Kako sam izgubio ključ od Tvojih vrata
Tad su i Erinije vidjele
U vodi Krupe našu sudbinu
Sad ponova pokušavam da prođeš
I u mojim njedrima ogriješ promrzle ruke
I zagrliš me kao nekada
Bože
Ovo je samo noć
Bože
Ovo je moj san
Suze uzalud gledam da sakrijem
Ovo je prostor bezvremeni
Ja sam još u onom nježnom krugu
Tu me zatiču i stižu kameni putevi
Mi smo dvije sjenke skrivene
Samo za prašnjave arhive
B O L
Ruka sapeta bolom, srce bolom mi bije,
iz tamne, svemirske duplje bol se u utrobu toči,
u moždane i kosti… Prostor ispunjen bolom. Zatvorim oči,
i pipam bol oko sebe, i guram ga, i vičem, ali dažd bola lije…
Ispunio mi sobu. Jurnem k prozoru, nebu
se propnem i gledam: bol preplavio polja,
i ruke mi ljudske mašu iz predjela tamnih od bola,
u kom se spodobe grče, guše se, prepliću, grebu…
Zar dažd ovaj nikad stat neće? Zar nikada neću s krikom
izgrcat iz grudi taj grč, k'o pticu s crnim likom,
što iščeznut će u nevid i pustiti da sunčev plam
obgrli me još jednom? Kakvo prokletstvo nosi
ta čežnja pred kojom uzmiče razbor, ta ljubav što umu prkosi,
to što si kao bit moja duboko u me utkan …
KONKURS/COMPETITION 2010
Objavljeno/Announced on 14.9.2010.
KONKURS JE ZATVOREN 02.12.2010.g. U 00:01 SATI
REZULTATI 15.12.2010.g.
DIOGEN/DIOGENES 2010
Priče na temu: Objedinjavanje različitosti ili kako pisac vidi tri plemena jednog naroda, ali kojeg?
Eseji na temu: Masonstvo kao pretpostavka napretka ili...Da li su teorije zavjere samo glasine ili surova istina!
Pjesme na temu: Ljubavni zanos prevarenih ili...zar je prva jabuka bila kriva za sve!
Nagrađeni autori (prva tri mjesta za sve navedeno) će biti objavljeni na DIOGEN-u (http://diogen.weebly.com ) uz naznaku redoslijeda radova ali i objavu njihove biografije, fotografije, bibliografije, linka prema WWW stranici i epiteta DIOGEN 2010 za PRIČU, ESEJ ili PJESMU.
Ove godine, prvo-nagrađeni autor za priče dobija i nagradu-objavu E-knjige (elektronska knjiga - dtp, prelom, recenzija...sve na poklon od strane Izdavačke kuće DHIRA, Švajcarska).
Radove je potrebno dostaviti na E-mail sabihadzi@gmail.com do 01.12.2010.g. Nagrađeni autori će do 15.12.2010.g. biti objavljeni urbi et orbi! E-knjiga će biti objavljena u roku od dva mjeseca od objave rezultata konkursa, dok će ostale objave biti u roku od 30 dana od dana objave nagrađenih.
ENGLISH:
Stories - TOPIC: integration of diversity, or how the writer sees three tribes of one nation, but whom?
Essays on the topic: Masonry as a prerequisite for progress or ... is it only rumors, conspiracy theories, or cruel truth!
Poems on the theme: Love trance of deceived or ... is it the first Apple was to blame for everything!?
Winning authors (first three places for all the above) will be published in Diogenes (http://diogen.weebly.com) indicating the sequence of work and published their biographies, photographs, bibliography, links to web page and epithets Diogenes 2010 for a story, essay or poem.
This year, first-awarded author of the story gets also award-publishing E-book (electronic book - desktop publishing, layout, review ... all as a gift by the Publishing House Dhira, Switzerland).
Papers should be submitted by E-mail to sabihadzi@gmail.com 01.12.2010.g. Winning authors will do 15.12.2010.g. be announced urbi et orbi! E-book will be published within two months from the publication of results of the contest, while others will be published within 30 days after publication of the winning ones.
Eseji na temu: Masonstvo kao pretpostavka napretka ili...Da li su teorije zavjere samo glasine ili surova istina!
Pjesme na temu: Ljubavni zanos prevarenih ili...zar je prva jabuka bila kriva za sve!
Nagrađeni autori (prva tri mjesta za sve navedeno) će biti objavljeni na DIOGEN-u (http://diogen.weebly.com ) uz naznaku redoslijeda radova ali i objavu njihove biografije, fotografije, bibliografije, linka prema WWW stranici i epiteta DIOGEN 2010 za PRIČU, ESEJ ili PJESMU.
Ove godine, prvo-nagrađeni autor za priče dobija i nagradu-objavu E-knjige (elektronska knjiga - dtp, prelom, recenzija...sve na poklon od strane Izdavačke kuće DHIRA, Švajcarska).
Radove je potrebno dostaviti na E-mail sabihadzi@gmail.com do 01.12.2010.g. Nagrađeni autori će do 15.12.2010.g. biti objavljeni urbi et orbi! E-knjiga će biti objavljena u roku od dva mjeseca od objave rezultata konkursa, dok će ostale objave biti u roku od 30 dana od dana objave nagrađenih.
ENGLISH:
Stories - TOPIC: integration of diversity, or how the writer sees three tribes of one nation, but whom?
Essays on the topic: Masonry as a prerequisite for progress or ... is it only rumors, conspiracy theories, or cruel truth!
Poems on the theme: Love trance of deceived or ... is it the first Apple was to blame for everything!?
Winning authors (first three places for all the above) will be published in Diogenes (http://diogen.weebly.com) indicating the sequence of work and published their biographies, photographs, bibliography, links to web page and epithets Diogenes 2010 for a story, essay or poem.
This year, first-awarded author of the story gets also award-publishing E-book (electronic book - desktop publishing, layout, review ... all as a gift by the Publishing House Dhira, Switzerland).
Papers should be submitted by E-mail to sabihadzi@gmail.com 01.12.2010.g. Winning authors will do 15.12.2010.g. be announced urbi et orbi! E-book will be published within two months from the publication of results of the contest, while others will be published within 30 days after publication of the winning ones.
Konkursi regiona:
KONKURS 2009
Copyright © 2010 DIOGEN pro cultura magazine Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić . Design LOGO - Stevo Basara. All Rights Reserved.
Contact E-mail: sabihadzi@gmail.com; WWW: http://sabihadzi.weebly.com/
Adresa magazina/Address of the magazine: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina
Contact E-mail: sabihadzi@gmail.com; WWW: http://sabihadzi.weebly.com/
Adresa magazina/Address of the magazine: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina
