Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, Europe MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI...WE ARE UNIFYING DIVERSITIES
INTERVJUI...DIOGEN pro kultura magazin...INTERVIEWS...DIOGEN pro culture magazine
autor/author: Tatjana Debeljački
| tatjana_debeljacki_biografija_and_bio.pdf |
Intervju - Gradimir Stojković, Brestovik, Srbija...12.5.2012.
GRADIMIR STOJKOVIĆ rođen je 3. marta 1947. godine u banatskom selu Mramorak. Studirao na Fakultetu političkih nauka (žurnalistiku) i Pedagoško-tehničkom fakultetu. Po zanimanju književnik. Živeo je u Vršcu, Pančevu i Beogradu, a sada živi u Brestoviku.
Knjige pesama: Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, Pesme, U ovom šašavom životu, Plava postelja, Ko se ovde folira, KBSZ istorija,Mala hrišćanska pesmarica, Pantologija za decu i Potomak ravnice - izbor pesama.
Romani: Rat Novakov i mir (nagrada„Dragojlo Dudić” 1982. godine), Hajduk u Beogradu (nagradaza najbolje književno delo namenjeno mladima „Politikin zabavnik” 1985. godine), Hajduk protiv vetrenjča, Hajduk sa druge strane (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1991. godine), Sve moje gluposti (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1995. godine, nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1997. godinu), Želim, Buba, Kopao sam dubok zdenac (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1998. godinu), Hajduk na Dunavu (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1999. godinu), Prvi, Hajduk čuva domovinu (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2000. godinu), Hajduk ostaje Hajduk (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2001. godinu), Hajduk u četiri slike (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2002. godinu), Hajduk iz Beograda (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2003. godinu), San (nagrada Večernjih novosti „Gordana Brajović”za najbolju knjigu namenjenu deci u 2002. godini), Hajduk po Himalaji, Maja u oblacima (nagrada Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović” za najbolji roman namenjen mladima u 2005. godini), Raduj se, mladiću, Svako mora jednom i Ja kao ti-ti kao ja.
Zbirka pripovedaka: Ono vreme (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 1997. godinu) , Sastavni deo života i Vrlo kratko: imam jednu tajnu (Plaketa „Mali Princ” za najbolju dečju knjigu regiona, Tuzla, 2010. godine).
Izbor poezije i proze: Jednom ja tako/Glavom kroz zid, (Ne)uspela šala („Srebrno Gašino pero” za najduhovitiju knjigu u 2005. godini); KBSZ knjiga; Bolje vas našli (zajedno s D. Ćulafićem)i Možda večeras.
Značajnije književne nagrade: „Vukovo pero” za 1991. godinu za poeziju; „Matija Ban” 1998. godine za književno stvaralaštvo; Zmajevih dečjih igara 1998. godine za stvaralački doprinos izrazu u književnosti za decu; „Zlatno Gašino pero” 1999. godine za ukupno stvaralaštvo; Zlatno zvonce popularnosti - Novi Sad, 2004. godine; Zlatni ključić Smederevskih pesničkih jeseni za 2007. godinu i Zmajev pesnički štap Zmajevih dečjih igara 2008. godine.
Najčitaniji prozni pisac za decu i mlade u poslednjih 20 godina na prostorima negdašnje Jugoslavije, zajednice SCG i sada Srbije. Sve knjige su doživele više izdanja.
Pesme i priče su mu prevodjene na engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski, slovački, bugarski, rumunski, madjarski, makedonski i slovenački jezik.
Knjige pesama: Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, Pesme, U ovom šašavom životu, Plava postelja, Ko se ovde folira, KBSZ istorija,Mala hrišćanska pesmarica, Pantologija za decu i Potomak ravnice - izbor pesama.
Romani: Rat Novakov i mir (nagrada„Dragojlo Dudić” 1982. godine), Hajduk u Beogradu (nagradaza najbolje književno delo namenjeno mladima „Politikin zabavnik” 1985. godine), Hajduk protiv vetrenjča, Hajduk sa druge strane (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1991. godine), Sve moje gluposti (nagrada za najbolje književno delo za decu „Neven” 1995. godine, nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1997. godinu), Želim, Buba, Kopao sam dubok zdenac (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1998. godinu), Hajduk na Dunavu (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 1999. godinu), Prvi, Hajduk čuva domovinu (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2000. godinu), Hajduk ostaje Hajduk (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 2001. godinu), Hajduk u četiri slike (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2002. godinu), Hajduk iz Beograda (nagrada dečjeg žirija „Dositejevo pero” za 2003. godinu), San (nagrada Večernjih novosti „Gordana Brajović”za najbolju knjigu namenjenu deci u 2002. godini), Hajduk po Himalaji, Maja u oblacima (nagrada Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović” za najbolji roman namenjen mladima u 2005. godini), Raduj se, mladiću, Svako mora jednom i Ja kao ti-ti kao ja.
Zbirka pripovedaka: Ono vreme (nagrada dečjeg žirija „Dositej” za 1997. godinu) , Sastavni deo života i Vrlo kratko: imam jednu tajnu (Plaketa „Mali Princ” za najbolju dečju knjigu regiona, Tuzla, 2010. godine).
Izbor poezije i proze: Jednom ja tako/Glavom kroz zid, (Ne)uspela šala („Srebrno Gašino pero” za najduhovitiju knjigu u 2005. godini); KBSZ knjiga; Bolje vas našli (zajedno s D. Ćulafićem)i Možda večeras.
Značajnije književne nagrade: „Vukovo pero” za 1991. godinu za poeziju; „Matija Ban” 1998. godine za književno stvaralaštvo; Zmajevih dečjih igara 1998. godine za stvaralački doprinos izrazu u književnosti za decu; „Zlatno Gašino pero” 1999. godine za ukupno stvaralaštvo; Zlatno zvonce popularnosti - Novi Sad, 2004. godine; Zlatni ključić Smederevskih pesničkih jeseni za 2007. godinu i Zmajev pesnički štap Zmajevih dečjih igara 2008. godine.
Najčitaniji prozni pisac za decu i mlade u poslednjih 20 godina na prostorima negdašnje Jugoslavije, zajednice SCG i sada Srbije. Sve knjige su doživele više izdanja.
Pesme i priče su mu prevodjene na engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski, slovački, bugarski, rumunski, madjarski, makedonski i slovenački jezik.
Hajduk Gradimir
● Vi ste najčitaniji domači dečji pisac u poslednjih 20-ak godina, jeste li ponosni što Vas predstavljaju uzvišeno ?
■ Za mene kažu da sam najčitaniji živi domaći p r o z n i pisac za decu. Najčitaniji domaći živi pisci za decu su, naravno, Ljubivoje Ršumović i Dobrica Erić.
Niko me, hvala lepo, ne predstavlja "uzvišeno". Daleko sam od toga i ne bih nikada voleo da budem uzvišen. Ja sam običan, najobičniji čovek, kom je Bog dao nadarenost ali i zadatak da činim to što činim. A to što sledi iz toga što činim možda najbolje oslikava izjava jednog deteta: "Gradimira Stojkovića čitaju čak i loši đaci."
Ne treba mi ništa veće od toga...
● Sve knjige su doživele više izdanja, mislite da danas deca čitaju knjige?
■ Ne sve knjige - gotovo sve. Rane moje knjige imaju samo po jedno izdanje, za razlika od knjiga namenjenih deci i mladima. Tu već može da se govori o zaista brojnim izdanjima, pri čemu ne mislim samo na ova savremena izdanja tj. tiraže od 1000 primeraka, niti na piratska izdanja mojih knjiga koja se povremeno pojavljuju, a da ja tu ništa ne mogu...
A današnja deca knjige i čitaju i ne čitaju. Trenutno je borba između knjiga i elektronskih medija sve oštrija i u njoj trenutno sve ozbiljnije pobede odnose - računari i internet.
Knjiga se, ipak, još junački drži. Dokle će - ne zna se...
● Niste samo dečji pisac, Vaše romane čitaju i odrasli ?
■ Ima istine u tome. Najpre, one moje "hajdučke generacije" su stasale, postali su to ozbiljni ljudi, a nostalgija ih počesto progoni. I eto razloga za povratak mojim knjigama...
Zatim, to su knjige koje se lako čitaju. Najčešće u jednom dahu. I eto razloga za opšte čitanje u ovom užurbanom vremenu i svetu.
Marko Vidojković (1975), pisac, pevač, urednik časopisa "Maksim" i "Plejboj" u "Politikinom zabavniku" u rubrici "Deset knjiga koje su mi promenile svet" kaže za mog "Hajduka u Beogradu" (kog navodi kao četvrtu knjigu) imeđu ostalog i: ...Nama, koji smo imali sreću da tu knjigu čitamo u pravom trenutku, ostaje samo da se nadamo kako će isto tako lepo odšljakati neku buduću decu u neka buduća vremena.
Vremena se, eto, menjaju ali taj "Hajduk" ostaje kao fenomen: čitaju ga i danas - deca, njihovi roditelji, babe i dede, nastavnici... "šljakaju ga", jer za njega je i dalje svaki trenutak - pravi.
Moje knjige namenjene tinejdžerima čitaju odrasli, to znam zasigurno.
Moje knjige namenjene odraslima niko ne čita, jer postoje samo u ponekim bibliotekama.
● Postoji li mogućnost da se Vaše knjige koriste u đačkoj lektiri?
■ Ne. U zvaničnoj, onoj ministarski propisanoj, nikako. Pa ja pokušavam da živim od toga da li se moje knjige objavljuju bar delimično pod mojom kontrolom. Ako bi to bila nekakva zvanična lektira, ko bi to kontrolisao, kada bi i kako neki honorar stizao do mene?
S druge strane, svesni smo fosiliziranosti, učmalosti, nepromenljivosti te naše školske lektire. Tu nema mesta za moje knjige. Možda će se o njima razmišljati kad budem umro...
Postoji nešto što se zove "lektira po izboru". Tu ne mogu da utičem. Kažu da se tu moje knjige čitaju. Biraju ih i deca i nastavnici.
Napokon, moje knjige čitaju zato što ih vole, a ko od đaka voli lektiru?
● Da li se nalazite u naslovu „JA KAO TI-TI KAO JA”? Ko se na koga ugledao, autor u princa ili obrnuto?
■ Ne, nikako! Pogrešno ste protumačili naslov, verovatno još knjiga nije došla u Vaše ruke. Nema ni princa. To je priča o bliznakinjama.
● Kao dete ste osvajali nagrade, jeste pomisli da će te da postanete pisac?
■ Samo dva puta sam kao dete bio nagrađen za pesme. U Mramorku, u trećem razredu, dobio sam diplomu časopisa "Zmaj", uz "Politikin zabavnik" najvažnijeg časopisa u mom detinjstvu. Na diplomi su bili potpisani, koliko se sećam, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Gvido Tartalja i Mira Alečković! Volim da kažem da su to bio moji prvi recenzenti. Pesmu je poslala moja učiteljica Rožika Popadić.
Drugi put je bilo to u Vršcu, u sedmom razredu, kad je moja pesma bila nagrađena na nenakvom gradskom konkursu. Pesmu je poslala moja nastavnica srpskog Ruža Popović.
Tek posle osnovne škole sam počeo istinski da pišem. Prvu pesmu mi je objavio 1963. godine u "Pančevcu" pisac Dragutin Ilkić Birta.
Tada sam poverovao da sam pesnik. Sve je bilo potvrđenom brojnim nagradama za poeziju i potom prvom zbirkom pesama "Potomak ravnice, objavljenom 1971. godine. Da sam književnik potvrdio je i prijem u tadašnji Savez književnika Jugoslavije - Društvo književnika Vojvodine 1973. godine.
Kada sam 1982. godine dobio prvu nagradu "Dragojlo Dudić" za roman "Rat Novakov i mir" - i moj otac je priznao da sam pisac.
● Jesu li svih osam Hajduka u knjigama jedan junak ili je svaki za sebe, kako je došlo do cilkusa „Hajduka“?
■ Tačno, delimično. U serijalu postoji devet romana. U osam je glavni junak Gligorije Pecikoza Hajduk, a u jednom njegov sin Vasilije Pecikoza Hajduk - Vasja.
Hajduk u stvarnosti ne postoji. On je kombinacija likova i sudbina one dece koja su iz unutrašnjosti dolazila u Beograd. A Beograd je "velika životinjka": plivaj sine ili se udavi! Gligorije je, dakle, onaj koji je isplivao. U biti, on ima i moje razmišljanje, osobine i delić jedne davne sudbine jednog malog Gradimira, koji je iz sela Mramorak jedne jeseni došao u grad Vršac, u peti razred OŠ "Vuk Karadžić" i - isplivao...
Roman "Hajduk u Beogradu" je nastao 1984. godine (tada sam radio u osnovnoj školi), u toku zimskog raspusta, kada nas je sneg iznenadio u januaru, pa nije bilo škole tri nedelje. Za njegovo objavljivanje su "krivi" pisac i dramaturg Miloš Nikolić, koji je rukopis "Hajduka", bez mog znanja, odneo u izdavačku kuću "Vuk Karadžić" i Branko V. Radičević, koji ga je objavio u ediciji "Zlatna grlica". Potom je došla nagrada "Politikin zabavnik", pa zahtev izdavača i urednika Vojina Ančića za nastavkom. Onda sam promenio izdavača. Tiraži su bili za današnje vreme neshavtljivi na desetine hiljada primeraka, kji su tasprodavani u par meseci...
Dalje je sve išlo nekako samo od sebe. Čitaoci su tražili, tražili izdavači, a ja pisao. I tako devet puta...
● Većina, ozbiljni pisci su ozbiljni čitaoci. Kako uravnotežiti čitanje i pisanje?
■ Jednostavno: kad pišem - ne čitam, kad čitam - ne pišem.
● Da li je bilo nešto što ste želeli da promenite ali niste mogli?
■ O, da! Mnogo toga. Uglavnom sam uspevao da menjam, manje-više uspešno, ono na šta sam mogao da utičem. A nepromenjeno je ostajalo ono što je bilo van uticaja mojih moći. I to su neke moje lične istinske tragedije, o kojima ne bih...
● Beležite ideje i detalje, u svim stanjima, na svim mestima, na putu, u društvu, u restoranima, besramno?
■ Ne, naprotiv. Uvek sam pamtio. Tako sam i pisao. Tako su nastajali gotovo svi moji romanu, za mesec, najviše dva. Ali - dugo sam ih nosio u glavi...
Kako starim, a još kako sam preživeo o moždani udar i operaciju, pamćenje me izdaje. A još nisam stekao naviku da zapisujem. I to su nove muke...
Beležiti "u svim stanjima i na svim mestima" je, najčešće poza pisaca: da se vidi kako oni to "rade". A još kad počnu da zapisuju po kafanskim salvetama, kutijama cigareta - milina jedna! Kao mladić ponekad sam i to radio, da ostavim utisak. Taština mladosti, normalno. Ali kad vidim matorog nazovi pisca da takve stvari radi, muka mi je... no i to je opravdano: bolje da to rade no da se biju, pa neka ih. Živi mi bili, samo nek ne zagađuju okolinu svojim stihotvorevinama i pametnim mislima...
● Šta trenutno radite i planovi novih ostvarenja ?
■ Sklonili smo se u Brestovik, selo koje pripada beogradskoj opštini Grocka. U pitanju je zdravlje našeg sina, pa i moje. Imamo cveća, voća, imamo vinograd, imamo neba kao nikada i nigde do sada. Pokušavamo da steknemo i mir.
Književno, trenutno, ništa ozbiljno ne radim. Štampaju mi se nekoliko obnovljenih izdanja. Na radost čitalaca i izdavača.
Pokušavam, s druge strane, da preživim s ovo malo penzije, a bez honorara. Tri nova rukopisa miruju. Došlo vreme da čak ni moje knjige neće izdavači. Zaista, ko bi u Srbiji kupovao knjigu, kad ni za hleb nema.
Nema, dakle, nekakvih velikih planova i novih ostvarenja. Najveće je ostvarenje preživeti...
EXTRA pitanje:
● Poezija kao avantura kojoj se prepuštamo i uživamo svim čulima?
■ Ne bih poeziju nazvao avanturom, nikako. Niti bih mogao da joj se prepustim, uživajući svim čulima. Ne smatram se pesnikom. Ponekad imam potrebu da napišem pesmu, česće da pišem prozu. To ne zavisi od mene. To eto tako biva...
Počeo sam književni život poezijom - čitali su mi, od malena, narodne junačke pesme i čika Jovu Zmaja. Prvo što sam napisao bila je pesma. Ipak, prvo što mi je bilo objavljeno, bila je priča, "Povratak u Eden", 1962. godine u časopisu "Budućnost".
Prva knjiga koja mi je objavljena bila je zbirka pesama. U svet književnosti sam ušao kao mladi pesnik. S poezijom sam se družio i družim se još uvek, pod stare dane. Vladimir Stojšin je svojevremeno govorio da je "neprimereno da se piše poezija posle tridesete godine života" (ili nešto slično, pamćenje me izdaje). Istinska poezija nema ograničenja. Ona je dobra. A sve ostalo je - taština!
Govoreći o srpskoj poeziji namenjenoj deci jedno je jasno: svi smo mi iznikli iz čika Jove Zmaja. Poseban ton i lepotu joj je dao Dragan Lukić, a neki pomak joj je doneo Duško Radović, čiji izraz usavršio Ljubivoje Ršumović. Čini se da je iskorak ka nečem novom učinio i Dušan Pop Đurđev. Srpska poezija namenjena deci ima vrsnih živih pesnika kao što su Mošo Odalović, Vladimir Andrić, Milovan Danojlić, Dobrica Erić, ima i poštenih skromnih poeta, ali, na žalost, i obilje klovnova, foliranata, mamipara, "pink" tesktopisaca. Takvi su vrlo sposobni da "osvoje" ovu savremenu, vaspitno i duhom osiromašenu decu, pa nam tako ide sve po receptu "kako treba": u propast opšteg zaglupljivanja.
No, to je za neku drugu priču...
● Vi ste najčitaniji domači dečji pisac u poslednjih 20-ak godina, jeste li ponosni što Vas predstavljaju uzvišeno ?
■ Za mene kažu da sam najčitaniji živi domaći p r o z n i pisac za decu. Najčitaniji domaći živi pisci za decu su, naravno, Ljubivoje Ršumović i Dobrica Erić.
Niko me, hvala lepo, ne predstavlja "uzvišeno". Daleko sam od toga i ne bih nikada voleo da budem uzvišen. Ja sam običan, najobičniji čovek, kom je Bog dao nadarenost ali i zadatak da činim to što činim. A to što sledi iz toga što činim možda najbolje oslikava izjava jednog deteta: "Gradimira Stojkovića čitaju čak i loši đaci."
Ne treba mi ništa veće od toga...
● Sve knjige su doživele više izdanja, mislite da danas deca čitaju knjige?
■ Ne sve knjige - gotovo sve. Rane moje knjige imaju samo po jedno izdanje, za razlika od knjiga namenjenih deci i mladima. Tu već može da se govori o zaista brojnim izdanjima, pri čemu ne mislim samo na ova savremena izdanja tj. tiraže od 1000 primeraka, niti na piratska izdanja mojih knjiga koja se povremeno pojavljuju, a da ja tu ništa ne mogu...
A današnja deca knjige i čitaju i ne čitaju. Trenutno je borba između knjiga i elektronskih medija sve oštrija i u njoj trenutno sve ozbiljnije pobede odnose - računari i internet.
Knjiga se, ipak, još junački drži. Dokle će - ne zna se...
● Niste samo dečji pisac, Vaše romane čitaju i odrasli ?
■ Ima istine u tome. Najpre, one moje "hajdučke generacije" su stasale, postali su to ozbiljni ljudi, a nostalgija ih počesto progoni. I eto razloga za povratak mojim knjigama...
Zatim, to su knjige koje se lako čitaju. Najčešće u jednom dahu. I eto razloga za opšte čitanje u ovom užurbanom vremenu i svetu.
Marko Vidojković (1975), pisac, pevač, urednik časopisa "Maksim" i "Plejboj" u "Politikinom zabavniku" u rubrici "Deset knjiga koje su mi promenile svet" kaže za mog "Hajduka u Beogradu" (kog navodi kao četvrtu knjigu) imeđu ostalog i: ...Nama, koji smo imali sreću da tu knjigu čitamo u pravom trenutku, ostaje samo da se nadamo kako će isto tako lepo odšljakati neku buduću decu u neka buduća vremena.
Vremena se, eto, menjaju ali taj "Hajduk" ostaje kao fenomen: čitaju ga i danas - deca, njihovi roditelji, babe i dede, nastavnici... "šljakaju ga", jer za njega je i dalje svaki trenutak - pravi.
Moje knjige namenjene tinejdžerima čitaju odrasli, to znam zasigurno.
Moje knjige namenjene odraslima niko ne čita, jer postoje samo u ponekim bibliotekama.
● Postoji li mogućnost da se Vaše knjige koriste u đačkoj lektiri?
■ Ne. U zvaničnoj, onoj ministarski propisanoj, nikako. Pa ja pokušavam da živim od toga da li se moje knjige objavljuju bar delimično pod mojom kontrolom. Ako bi to bila nekakva zvanična lektira, ko bi to kontrolisao, kada bi i kako neki honorar stizao do mene?
S druge strane, svesni smo fosiliziranosti, učmalosti, nepromenljivosti te naše školske lektire. Tu nema mesta za moje knjige. Možda će se o njima razmišljati kad budem umro...
Postoji nešto što se zove "lektira po izboru". Tu ne mogu da utičem. Kažu da se tu moje knjige čitaju. Biraju ih i deca i nastavnici.
Napokon, moje knjige čitaju zato što ih vole, a ko od đaka voli lektiru?
● Da li se nalazite u naslovu „JA KAO TI-TI KAO JA”? Ko se na koga ugledao, autor u princa ili obrnuto?
■ Ne, nikako! Pogrešno ste protumačili naslov, verovatno još knjiga nije došla u Vaše ruke. Nema ni princa. To je priča o bliznakinjama.
● Kao dete ste osvajali nagrade, jeste pomisli da će te da postanete pisac?
■ Samo dva puta sam kao dete bio nagrađen za pesme. U Mramorku, u trećem razredu, dobio sam diplomu časopisa "Zmaj", uz "Politikin zabavnik" najvažnijeg časopisa u mom detinjstvu. Na diplomi su bili potpisani, koliko se sećam, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Arsen Diklić, Gvido Tartalja i Mira Alečković! Volim da kažem da su to bio moji prvi recenzenti. Pesmu je poslala moja učiteljica Rožika Popadić.
Drugi put je bilo to u Vršcu, u sedmom razredu, kad je moja pesma bila nagrađena na nenakvom gradskom konkursu. Pesmu je poslala moja nastavnica srpskog Ruža Popović.
Tek posle osnovne škole sam počeo istinski da pišem. Prvu pesmu mi je objavio 1963. godine u "Pančevcu" pisac Dragutin Ilkić Birta.
Tada sam poverovao da sam pesnik. Sve je bilo potvrđenom brojnim nagradama za poeziju i potom prvom zbirkom pesama "Potomak ravnice, objavljenom 1971. godine. Da sam književnik potvrdio je i prijem u tadašnji Savez književnika Jugoslavije - Društvo književnika Vojvodine 1973. godine.
Kada sam 1982. godine dobio prvu nagradu "Dragojlo Dudić" za roman "Rat Novakov i mir" - i moj otac je priznao da sam pisac.
● Jesu li svih osam Hajduka u knjigama jedan junak ili je svaki za sebe, kako je došlo do cilkusa „Hajduka“?
■ Tačno, delimično. U serijalu postoji devet romana. U osam je glavni junak Gligorije Pecikoza Hajduk, a u jednom njegov sin Vasilije Pecikoza Hajduk - Vasja.
Hajduk u stvarnosti ne postoji. On je kombinacija likova i sudbina one dece koja su iz unutrašnjosti dolazila u Beograd. A Beograd je "velika životinjka": plivaj sine ili se udavi! Gligorije je, dakle, onaj koji je isplivao. U biti, on ima i moje razmišljanje, osobine i delić jedne davne sudbine jednog malog Gradimira, koji je iz sela Mramorak jedne jeseni došao u grad Vršac, u peti razred OŠ "Vuk Karadžić" i - isplivao...
Roman "Hajduk u Beogradu" je nastao 1984. godine (tada sam radio u osnovnoj školi), u toku zimskog raspusta, kada nas je sneg iznenadio u januaru, pa nije bilo škole tri nedelje. Za njegovo objavljivanje su "krivi" pisac i dramaturg Miloš Nikolić, koji je rukopis "Hajduka", bez mog znanja, odneo u izdavačku kuću "Vuk Karadžić" i Branko V. Radičević, koji ga je objavio u ediciji "Zlatna grlica". Potom je došla nagrada "Politikin zabavnik", pa zahtev izdavača i urednika Vojina Ančića za nastavkom. Onda sam promenio izdavača. Tiraži su bili za današnje vreme neshavtljivi na desetine hiljada primeraka, kji su tasprodavani u par meseci...
Dalje je sve išlo nekako samo od sebe. Čitaoci su tražili, tražili izdavači, a ja pisao. I tako devet puta...
● Većina, ozbiljni pisci su ozbiljni čitaoci. Kako uravnotežiti čitanje i pisanje?
■ Jednostavno: kad pišem - ne čitam, kad čitam - ne pišem.
● Da li je bilo nešto što ste želeli da promenite ali niste mogli?
■ O, da! Mnogo toga. Uglavnom sam uspevao da menjam, manje-više uspešno, ono na šta sam mogao da utičem. A nepromenjeno je ostajalo ono što je bilo van uticaja mojih moći. I to su neke moje lične istinske tragedije, o kojima ne bih...
● Beležite ideje i detalje, u svim stanjima, na svim mestima, na putu, u društvu, u restoranima, besramno?
■ Ne, naprotiv. Uvek sam pamtio. Tako sam i pisao. Tako su nastajali gotovo svi moji romanu, za mesec, najviše dva. Ali - dugo sam ih nosio u glavi...
Kako starim, a još kako sam preživeo o moždani udar i operaciju, pamćenje me izdaje. A još nisam stekao naviku da zapisujem. I to su nove muke...
Beležiti "u svim stanjima i na svim mestima" je, najčešće poza pisaca: da se vidi kako oni to "rade". A još kad počnu da zapisuju po kafanskim salvetama, kutijama cigareta - milina jedna! Kao mladić ponekad sam i to radio, da ostavim utisak. Taština mladosti, normalno. Ali kad vidim matorog nazovi pisca da takve stvari radi, muka mi je... no i to je opravdano: bolje da to rade no da se biju, pa neka ih. Živi mi bili, samo nek ne zagađuju okolinu svojim stihotvorevinama i pametnim mislima...
● Šta trenutno radite i planovi novih ostvarenja ?
■ Sklonili smo se u Brestovik, selo koje pripada beogradskoj opštini Grocka. U pitanju je zdravlje našeg sina, pa i moje. Imamo cveća, voća, imamo vinograd, imamo neba kao nikada i nigde do sada. Pokušavamo da steknemo i mir.
Književno, trenutno, ništa ozbiljno ne radim. Štampaju mi se nekoliko obnovljenih izdanja. Na radost čitalaca i izdavača.
Pokušavam, s druge strane, da preživim s ovo malo penzije, a bez honorara. Tri nova rukopisa miruju. Došlo vreme da čak ni moje knjige neće izdavači. Zaista, ko bi u Srbiji kupovao knjigu, kad ni za hleb nema.
Nema, dakle, nekakvih velikih planova i novih ostvarenja. Najveće je ostvarenje preživeti...
EXTRA pitanje:
● Poezija kao avantura kojoj se prepuštamo i uživamo svim čulima?
■ Ne bih poeziju nazvao avanturom, nikako. Niti bih mogao da joj se prepustim, uživajući svim čulima. Ne smatram se pesnikom. Ponekad imam potrebu da napišem pesmu, česće da pišem prozu. To ne zavisi od mene. To eto tako biva...
Počeo sam književni život poezijom - čitali su mi, od malena, narodne junačke pesme i čika Jovu Zmaja. Prvo što sam napisao bila je pesma. Ipak, prvo što mi je bilo objavljeno, bila je priča, "Povratak u Eden", 1962. godine u časopisu "Budućnost".
Prva knjiga koja mi je objavljena bila je zbirka pesama. U svet književnosti sam ušao kao mladi pesnik. S poezijom sam se družio i družim se još uvek, pod stare dane. Vladimir Stojšin je svojevremeno govorio da je "neprimereno da se piše poezija posle tridesete godine života" (ili nešto slično, pamćenje me izdaje). Istinska poezija nema ograničenja. Ona je dobra. A sve ostalo je - taština!
Govoreći o srpskoj poeziji namenjenoj deci jedno je jasno: svi smo mi iznikli iz čika Jove Zmaja. Poseban ton i lepotu joj je dao Dragan Lukić, a neki pomak joj je doneo Duško Radović, čiji izraz usavršio Ljubivoje Ršumović. Čini se da je iskorak ka nečem novom učinio i Dušan Pop Đurđev. Srpska poezija namenjena deci ima vrsnih živih pesnika kao što su Mošo Odalović, Vladimir Andrić, Milovan Danojlić, Dobrica Erić, ima i poštenih skromnih poeta, ali, na žalost, i obilje klovnova, foliranata, mamipara, "pink" tesktopisaca. Takvi su vrlo sposobni da "osvoje" ovu savremenu, vaspitno i duhom osiromašenu decu, pa nam tako ide sve po receptu "kako treba": u propast opšteg zaglupljivanja.
No, to je za neku drugu priču...
Gradimir Stojković
(izbor iz zbirke pesama)
Plava postelja
(Dečja literatura - Beograd, 1997. godine)
(izbor iz zbirke pesama)
Plava postelja
(Dečja literatura - Beograd, 1997. godine)
|
Plava postelja
Plav mesec za oknom. Okno plavo. Zavese plave. Plava postelja. Bili smo sami u plavom mraku, u sobi tvojih roditelja. Do maločas smo bili s društvom uz ploče, piće, dim cigareta... I, slutim, da si me ovde dovela zbog ovog plavog bračnog kreveta. U tebi još tutnji plava muzika - u meni drhture slutnje i želje. Plavo me ljubiš, a mene mame podatne ruke plave postelje. Zažmuri. Ne gledaj i ne viri! Legla si. I ja treba da legnem. Ako me pogledaš samo jednom iz plave ću sobe da pobegnem... Šta sam mogao Činio sam sve što si htela, a toga nije bilo malo. I šta još treba da činim, šta mi je preostalo? Htela si najlepšu pesmu na svetu, samo za sebe i nikoga više. Govorio sam ti Antića, Disa, Jesenjina, Mostarske kiše... Činio sam i nemoguće, sve što ti je na um palo. I šta još da učinim za tebe, do čega ti je stalo? Poželela si za sebe zvezdu - izronio sam ti zvezdu iz mora. Htela si da sve tišina bude - izgubio sam moć govora. Činio sam sve i više od toga, bio sam i ono što nisam bio... I šta sam mogao da učinim, kaži, kada sam se u drugu zaljubio? Prodala mi se ljubav Prodala mi se ljubav, iznenada, u kafiću, dok smo sa društvom gubili sekunde, minute i sate. Ode sa jednom matorom uštvom. Prodala mi se ljubav ove noći: ostala je načeta kokakola, cigareta upaljena, istrošen upaljač i reč prekinuta na pola. Prodala mi se ljubav, tek tako: da mi je pričao neko! Ode s matorim, debelim volom od trideset i nešto preko... Prodala mi se ljubav, za sitno: auto, odelo, nakit od zlata... Pa neka je! Ja mojih petnaest ne menjam za lančić oko vrata! Ćutke Još ćutim. Ćutiš i ti. Bled sam. Ti - još bleđa. Bar mi se nasmej u lice, bar mi okreni leđa! I mislim: šta bi sve sada u naše ćutanje stalo... šta bih ti rekao, da mogu, a ne mogu, baš nimalo... Slutio nisam da tako boli ćutanje kojim se ljubav briše. U petnaestoj zar neko može da nauči od toga više? I ne znam da li se svi ovako rastaju, k'o da se svete. Znam samo - danas sam ćutke prestao da budem dete. Pitam se Pitam se, a znam da nisam mogao išta drugo, jer sve je trajalo kratko, a čekao sam dugo. Pitam se, a znam uzalud, zbog čega sve to biva, jer sm sam za sve krivac - nisi ti bila kriva. Pitam se, a znam već kasno, bilo je potrebno malo, jer ti si dala toliko koliko se tebi dalo. Pitam se, a znam da ne znam, i nikada neću znati, jer ti si zauvek prošla, i nema ko da te vrati. |
Moj brat student prava
Moj brat je studirao prava tri godine. A onda, jedno veče, ode u beli svet, s ortakom. Trbuhom za kruhom, reče... Moj brat je najposebniji student na svetu belom: diplomirao je čistu praksu, na asfaltu pred hotelom. Moj brat je mogao da ima zvanje sudije ili bar advokata. Iz belog sveta se vratio u sanduku, kao leš moga brata. Moj brat nije postao pravnik, nije dogurao ni do sekretara. Ubili su ga iz heklera, u ponoć, ispred kafe-bara. Moj matori jednonogi Moj matori se, kraći za nogu, vratio iz poslednjeg rata. Ni pogledao nije matorku, mene, ni moga brata. Moj matori je skinuo odmah čizmu sa noge desne. Nikada nije podnosio cipele, ni čizme tesne. Moj matori se, poluizuven, na postelju izvalio. Zagrlio samo flašu rakije i do daske se nalio. Moj matori, jednonogi, sa svetom je izgubio vezu. Zamenio je ženu, sina i kćer za rakiju i levu protezu. Ne mogu da se ljutim na matorca, ni da ga žalim ne mogu. Ja nikada nisam izgubila ni patiku, a kamoli nogu... Večeras nemoj Nemoj, svega ti, večeras nemoj... zar ti je samo do toga stalo? Baci taj vokmen i skini sluške i budi nežna, bar malo. Nemoj, molim te, bar ne večeras, ne žvaći žvaku, nemoj sada... Ovo se samo jednom događa, jednom i - više nikada. Nemoj, svega ti, večeras nemoj! šesnaest punim. Da li zna iko, šta znači izaći iz petnaeste, a biti prazan toliko... Posle žurke Bože, al' mrzim travu i viski, plišani trosed, kockasto ćebe, razmazan ajlajner, smrdljive patike... Bože, al' mrzim izjutra sebe! Strah me je, Bože, da otvorim oči, uvek ugledam iste stvari: po podu se valjaju pijani klinci, u kupatilu klinka krvari... Neka se gone iz ove sobe slinavi balavci, njuške ubljuvane... Bože, spasi me, produži noć, ne daj da svane, ne daj da svane! Sivo je jutro i soba sivi, sivo mi curi kroz sivu glavu. Siv dan me vreba. Ja živim sivo... Bože, al' mrzim viski i travu! Pesnik laže o ljubavi Ne shvatam kako može toliko gluposti da se kaže! Kad pesnik o ljubavi piše zbog čega tako laže?! Truća koješta o drhtavici, o vrelom srcu i bolnoj duši. Niz kičmu jeza, tresu se kolena, pa gori čelo i gore uši. Pa ne hoda, nego lebdi. Ne može da jede, ni da spava, ne može ovo - ne može ono i bole ga grudi i glava. I nešto se gubi u oblacima, priča s pticama, bere cveće, dok pati, jadan, u samoći, jer ljubav ga neće, pa neće... Ja, zbilja, ne znam šta ga tera da tako bolesno laže... Izgleda, pesnik ne ume da voli nego se samo - prenemaže. |
Intervju - Duško Domanović, Novi Sad, Srbija...1.4.2012.
PREPOZNATLJIVA VREDNOST
Duško Domanović - Rođen u Kraljevu 1979, završio filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio zbirku poezije Nedelja popodne (Prometej, Novi Sad, 2005).
Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, Povelja, Avangrad, Koraci, na portalima Književnost.org, Prozaonline, Diogen pro kultura, Nova poetika, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link...).
U pripremi zbirka kratkih priča Puna linija,, te prozno-minijaturne igre Jedan čovek i druge priče, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.
Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču, nagrade za najbolje pesme na sajtu Nova poetika 2011. godine i Godišnje nagrade Kluba književnika Kraljevo (2012) za rukopis kratkih priča Puna linija.. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine. Trenutno živi u Novom Sadu, radi kao slobodan novinar.
Uopšteno govoreći, ono što savet bi nam Vi dali za iskušenje pisaca? Molimo navedite jedan primer ’’šta ne treba raditi’’ ?
Ono što se u mom iskustvu pokazalo kao najfatalnija greška koju može da napravi onaj koji pokušava da piše jeste pisati po svaku cenu. Kad god sam terao sebe da pišem, dobijao sam nešto što ni u kom slučaju na mene ne liči, a ono što na mene ne liči jednostavno ne zaslužuje da bude moje, prisvajati ga kao takvo bilo bi s moje strane licemerno. Ideja mora da sazri, nošena životom, a ne nekakvom zanatskom upornošću pisca, da pokulja iz stomaka, da grebe i grize, da bude maltene do kraja uobličena, a onda, na neki način, tek “prepisana” iz onog što je samog sebe već rodilo, ispričalo, napisalo. Kad uspem sebe da kažem ne razmišljajući o formi, o jeziku, o rečenici, kad dopustim onom najiskrenijem sebi da u moje ime nesputano govori, kad ne mogu da pohvatam razloge po glavi ni prste po tastaturi, onda jednostavno znam da to što stvorim mogu bez naknadnog iščitavanja i šminkanja jednom zauvek kao svoje potpisati. Elem, pisanje, bar za mene, nije samo kad sedneš za računar, ili dohvatiš papir i olovku. Pisanje je kad voziš bicikl, gledaš u vodu, svađaš se za šankom, vrištiš u zatvorenoj sobi, blejiš u nebo, razgovaraš sa psima lutalicama, čitaš knjigu, tražiš posao, kad ti neko bez koga ne umeš da dišeš ni da hodaš kaže da je vreme da dalje nastaviš sam… Samo stavljanje svega toga na papir je tek poslednje uobličenje onoga što je samo sebe već rodilo.
Kao što ste razvili Vaše pisanje, proces, da li ste više potpomognuti od strane vaše formalne obuke ili jednostavno doživljavanje života ?
Moja jedina “formalna obuka” za pisanje jeste čitanje, iako sam svestan toga da je ono što sam pročitao nevidljivo spram svega što je čitanja vredno i što pročitati želim. U krajnjoj liniji, i sam “doživljaj života” je, fakat, daleko siromašniji, ukoliko ne dozvolimo sebi da učimo od onih koji su ga “doživljavali” pre nas.
Da li osećate da se Vaš proces pisanja neprestano razvija, ili ste pronašli način da vaša memorija uvek spremno radi za Vas ?
Ponekad mi se desi da u dva dana napišem dve pesme ili dve priče koje su po senzibilitetu, stilu, jeziku potpuno različite jedna od druge, toliko različite da ni ja sam ne uspem da im pronađem neki zajednički imenitelj. To me ni najmanje ne brine. Ne patim od toga da budem “prepoznatljiv” po tome što sam uvek isti. Dozvoljavam sebi od sebe da se razlikujem. To je valjda ona unutrašnja čovekova mnogostrukost. A sasvim sigurno je da nas i vreme menja. Ako uporno ostajemo ono što smo bili, u strogo-formalnom smislu, nećemo dugo čekati da-ne-budemo-uopšte. Pod tim, naravno, ne mislim da je poželjno svakodnevno menjati stavove i ideologije, iako ni takvo menjanje ne mora uvek da bude odraz nekakvog kameleonstva, već jednostavno sazrevanja.
Da li se mladi pesnici sa pravom žale da ih niko ne čita? Zar ne mislite da je izbor poezije kao sredstvo za prenošenje misli, ne uključuje gubitak mase uticaja na primaoca ?
Pesnike generalno sve manje čitaju, a oni sami sve više bivaju zatvoreni u uske krugove ljudi sličnog senzibiliteta, ili, neretko, sličnih interesa, u onom najprizemnijem značenju pojma interes. I to je negde i razumljivo, pogotovo danas. Pesma zahteva da joj se ceo daš dok je čitaš, čitanje pesme je ništa manje stvaralačko od njenog pisanja, a ovo vreme, fakat, za to nema vremena. Inače, ne mislim da je pisanje poezije, istinske poezije, izbor. Tamo gde je poezija izbor - prestaje da bude poezija. Nije Gete izabrao da bude pesnik, pesnik je izabrao da bude Gete.
U vezi sa ovom “poslednjom iskrenošću”, koju sebi u zadatak stavlja onaj ko pisati mora, nemoguće je ne prozreti one kojima je pisanje puko oruđe za nasilnu, izveštačenu afirmaciju svojih neostvarenosti, a koji znaju da je tu afirmaciju nemoguće iz samog sebe izgurati ukoliko nemate šta da ponudite. Tu na scenu stupaju bratimljenja i sestrimljenja sa raznim sektama, esnafima i inim KUD-ovima. Rezultati tog nedostatka zdravog gađenja prema sopstvenoj ljigavosti vidljivi su u gomili nedozrelih političkih pamfleta, feminističkih manifesta, kvaziavangardnih onanisanja i sličnih “šokantnih” literarnih ekskurzija koje za sebe prisvajaju laskavo ime književnosti, kupujući svojom podmuklom sirotinjom sebi mesto po institucijama, antologijama i jednokratnim “istorijama”. No, to je već pitanje stomaka i gadljivosti, i tiče se pre medicine no književnosti.
Da li poezija ima šansi da postane deo kulture ?
Ako se ikad desi da masovna kultura postane poezija, onda će i poezija postati masovna kultura. Zamislimo jednu tako osvešćenu, raspevanu, rasplakanu, očovečenu civilizaciju. To bi bila jedna verovatno savršena civilizacija, ali koja u korenu iz sebe isključuje i samu pomisao na poeziju, na celokupnu umetnost, na sve uistinu ljudsko, to jest sve ono što na neki način predstavlja upravo potragu za onim savršenim. Ako u takvu potragu krenemo “masovno”, nećemo biti ništa drugačiji od onih svinja koje po dijamantima brljaju. Poeziji nije mesto na vašaru, iako bi, priznajem, bilo lepo kada bi bar malo češće promolila glavu iz podruma u kom obitava, te pokupila pokoje razumevajuće tapšanje po ramenu.
Da li ste ikada u iskušenju da se vratite i promenite potencijal ?
Ne umem da popravljam ništa čime nakon prvog pokušaja nisam u potpunosti zadovoljan. Ni pesmu, ni priču, ni paprikaš. Baciti, pa iznova.
Najkorisnija kritika koje ste primili?
Koliko god nadobudno moglo ovo zvučati, ali jedina kritika koju prihvatam je pohvala. Verujem da sam dovoljno strog u onom što od sebe zahtevam. Ono u čemu taj zahtev prema sebi ne uspem da ispunim jednostavno u startu ubijem, uništim, izbrišem, kako god, pre no ga među ljude pustim.
Šta vaš je inspirisalo da započnete i šta utiče na Vaš stil pisanja?
Kao i sve drugo što čovek u životu radi, tako je, verujem, i pisanje samo želja da se sa svetom komunicira, da skočiš u taj njegov bezdani bunar, da mu daš ono što imaš, kako bi se kroz to davanje jednom možda i sam pronašao. Neki iz tog bunara uspeju da odjeknu, neki se, pak, u njemu zauvek udave. No, i udaviti se je daleko herojskije i iskrenije no sebe sebično za sebe čuvati i podmuklo proglasiti budalama one koji su spremni da propadnu na svoje dno, kako bi se do svog neba vinuli.
Ima li istine u pričama i Vas u njima ?
I ovo može izgledati otrcano, ali ja sam zaista u svemu što napišem, drugačije ne umem. Možda nisam dovoljno maštovit da bih van sebe izmišljao svetove i živote, šta god. Ovaj moj svet je jedini u kom kako-tako umem da živim, jedini iz kog umem da govorim. Kad je on siromašan i prazan, jednostavno ni mene nema. Nisam toliko vešt zanatlija, da bih svoju prazninu umeo rečima okititi i njom se razmetati.
Duško Domanović - Rođen u Kraljevu 1979, završio filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio zbirku poezije Nedelja popodne (Prometej, Novi Sad, 2005).
Objavljivao poeziju, prozu, likovnu, književnu i muzičku kritiku, erotske priče i priče za decu u časopisima Stanje stvari, Time Out, Neven, Kučke, Povelja, Avangrad, Koraci, na portalima Književnost.org, Prozaonline, Diogen pro kultura, Nova poetika, te u brojnim kataloškim publikacijama, monografijama i sl. Od 2002. godine radi kao novinar u brojnim domaćim medijima (Građanski list, Glas javnosti, Blic, Radio Novi Sad, Link...).
U pripremi zbirka kratkih priča Puna linija,, te prozno-minijaturne igre Jedan čovek i druge priče, zbirka poezije Veći od života i roman Dnevnik lepih stvari.
Dobitnik nagrade „Bogdan Mrvoš“ od Kluba književnika Kraljevo (2004) za najbolju kratku priču, nagrade za najbolje pesme na sajtu Nova poetika 2011. godine i Godišnje nagrade Kluba književnika Kraljevo (2012) za rukopis kratkih priča Puna linija.. Zbirka Nedelja popodne 2006. se našla u najužem izboru za „Brankovu nagradu“ Društva književnika Vojvodine. Trenutno živi u Novom Sadu, radi kao slobodan novinar.
Uopšteno govoreći, ono što savet bi nam Vi dali za iskušenje pisaca? Molimo navedite jedan primer ’’šta ne treba raditi’’ ?
Ono što se u mom iskustvu pokazalo kao najfatalnija greška koju može da napravi onaj koji pokušava da piše jeste pisati po svaku cenu. Kad god sam terao sebe da pišem, dobijao sam nešto što ni u kom slučaju na mene ne liči, a ono što na mene ne liči jednostavno ne zaslužuje da bude moje, prisvajati ga kao takvo bilo bi s moje strane licemerno. Ideja mora da sazri, nošena životom, a ne nekakvom zanatskom upornošću pisca, da pokulja iz stomaka, da grebe i grize, da bude maltene do kraja uobličena, a onda, na neki način, tek “prepisana” iz onog što je samog sebe već rodilo, ispričalo, napisalo. Kad uspem sebe da kažem ne razmišljajući o formi, o jeziku, o rečenici, kad dopustim onom najiskrenijem sebi da u moje ime nesputano govori, kad ne mogu da pohvatam razloge po glavi ni prste po tastaturi, onda jednostavno znam da to što stvorim mogu bez naknadnog iščitavanja i šminkanja jednom zauvek kao svoje potpisati. Elem, pisanje, bar za mene, nije samo kad sedneš za računar, ili dohvatiš papir i olovku. Pisanje je kad voziš bicikl, gledaš u vodu, svađaš se za šankom, vrištiš u zatvorenoj sobi, blejiš u nebo, razgovaraš sa psima lutalicama, čitaš knjigu, tražiš posao, kad ti neko bez koga ne umeš da dišeš ni da hodaš kaže da je vreme da dalje nastaviš sam… Samo stavljanje svega toga na papir je tek poslednje uobličenje onoga što je samo sebe već rodilo.
Kao što ste razvili Vaše pisanje, proces, da li ste više potpomognuti od strane vaše formalne obuke ili jednostavno doživljavanje života ?
Moja jedina “formalna obuka” za pisanje jeste čitanje, iako sam svestan toga da je ono što sam pročitao nevidljivo spram svega što je čitanja vredno i što pročitati želim. U krajnjoj liniji, i sam “doživljaj života” je, fakat, daleko siromašniji, ukoliko ne dozvolimo sebi da učimo od onih koji su ga “doživljavali” pre nas.
Da li osećate da se Vaš proces pisanja neprestano razvija, ili ste pronašli način da vaša memorija uvek spremno radi za Vas ?
Ponekad mi se desi da u dva dana napišem dve pesme ili dve priče koje su po senzibilitetu, stilu, jeziku potpuno različite jedna od druge, toliko različite da ni ja sam ne uspem da im pronađem neki zajednički imenitelj. To me ni najmanje ne brine. Ne patim od toga da budem “prepoznatljiv” po tome što sam uvek isti. Dozvoljavam sebi od sebe da se razlikujem. To je valjda ona unutrašnja čovekova mnogostrukost. A sasvim sigurno je da nas i vreme menja. Ako uporno ostajemo ono što smo bili, u strogo-formalnom smislu, nećemo dugo čekati da-ne-budemo-uopšte. Pod tim, naravno, ne mislim da je poželjno svakodnevno menjati stavove i ideologije, iako ni takvo menjanje ne mora uvek da bude odraz nekakvog kameleonstva, već jednostavno sazrevanja.
Da li se mladi pesnici sa pravom žale da ih niko ne čita? Zar ne mislite da je izbor poezije kao sredstvo za prenošenje misli, ne uključuje gubitak mase uticaja na primaoca ?
Pesnike generalno sve manje čitaju, a oni sami sve više bivaju zatvoreni u uske krugove ljudi sličnog senzibiliteta, ili, neretko, sličnih interesa, u onom najprizemnijem značenju pojma interes. I to je negde i razumljivo, pogotovo danas. Pesma zahteva da joj se ceo daš dok je čitaš, čitanje pesme je ništa manje stvaralačko od njenog pisanja, a ovo vreme, fakat, za to nema vremena. Inače, ne mislim da je pisanje poezije, istinske poezije, izbor. Tamo gde je poezija izbor - prestaje da bude poezija. Nije Gete izabrao da bude pesnik, pesnik je izabrao da bude Gete.
U vezi sa ovom “poslednjom iskrenošću”, koju sebi u zadatak stavlja onaj ko pisati mora, nemoguće je ne prozreti one kojima je pisanje puko oruđe za nasilnu, izveštačenu afirmaciju svojih neostvarenosti, a koji znaju da je tu afirmaciju nemoguće iz samog sebe izgurati ukoliko nemate šta da ponudite. Tu na scenu stupaju bratimljenja i sestrimljenja sa raznim sektama, esnafima i inim KUD-ovima. Rezultati tog nedostatka zdravog gađenja prema sopstvenoj ljigavosti vidljivi su u gomili nedozrelih političkih pamfleta, feminističkih manifesta, kvaziavangardnih onanisanja i sličnih “šokantnih” literarnih ekskurzija koje za sebe prisvajaju laskavo ime književnosti, kupujući svojom podmuklom sirotinjom sebi mesto po institucijama, antologijama i jednokratnim “istorijama”. No, to je već pitanje stomaka i gadljivosti, i tiče se pre medicine no književnosti.
Da li poezija ima šansi da postane deo kulture ?
Ako se ikad desi da masovna kultura postane poezija, onda će i poezija postati masovna kultura. Zamislimo jednu tako osvešćenu, raspevanu, rasplakanu, očovečenu civilizaciju. To bi bila jedna verovatno savršena civilizacija, ali koja u korenu iz sebe isključuje i samu pomisao na poeziju, na celokupnu umetnost, na sve uistinu ljudsko, to jest sve ono što na neki način predstavlja upravo potragu za onim savršenim. Ako u takvu potragu krenemo “masovno”, nećemo biti ništa drugačiji od onih svinja koje po dijamantima brljaju. Poeziji nije mesto na vašaru, iako bi, priznajem, bilo lepo kada bi bar malo češće promolila glavu iz podruma u kom obitava, te pokupila pokoje razumevajuće tapšanje po ramenu.
Da li ste ikada u iskušenju da se vratite i promenite potencijal ?
Ne umem da popravljam ništa čime nakon prvog pokušaja nisam u potpunosti zadovoljan. Ni pesmu, ni priču, ni paprikaš. Baciti, pa iznova.
Najkorisnija kritika koje ste primili?
Koliko god nadobudno moglo ovo zvučati, ali jedina kritika koju prihvatam je pohvala. Verujem da sam dovoljno strog u onom što od sebe zahtevam. Ono u čemu taj zahtev prema sebi ne uspem da ispunim jednostavno u startu ubijem, uništim, izbrišem, kako god, pre no ga među ljude pustim.
Šta vaš je inspirisalo da započnete i šta utiče na Vaš stil pisanja?
Kao i sve drugo što čovek u životu radi, tako je, verujem, i pisanje samo želja da se sa svetom komunicira, da skočiš u taj njegov bezdani bunar, da mu daš ono što imaš, kako bi se kroz to davanje jednom možda i sam pronašao. Neki iz tog bunara uspeju da odjeknu, neki se, pak, u njemu zauvek udave. No, i udaviti se je daleko herojskije i iskrenije no sebe sebično za sebe čuvati i podmuklo proglasiti budalama one koji su spremni da propadnu na svoje dno, kako bi se do svog neba vinuli.
Ima li istine u pričama i Vas u njima ?
I ovo može izgledati otrcano, ali ja sam zaista u svemu što napišem, drugačije ne umem. Možda nisam dovoljno maštovit da bih van sebe izmišljao svetove i živote, šta god. Ovaj moj svet je jedini u kom kako-tako umem da živim, jedini iz kog umem da govorim. Kad je on siromašan i prazan, jednostavno ni mene nema. Nisam toliko vešt zanatlija, da bih svoju prazninu umeo rečima okititi i njom se razmetati.
Intervju sa SONJOM SMOLEC, Velika Gorica, Hrvatska....09.1.2012.g.
TAJNA IMA KRILA
Autorica o sebi: Svoje radove pišem na hrvatskom i engleskom jeziku. Pišem knjige i priče za djecu i mlade. Moje objavljene knjige za djecu i mlade su Tajna ima krila, e-book KamenTvrtko, Kamen Tvrtko (tiskana verzija), roman Kineski zvončići, The Girl With Pink Glasses i Halo, Zemlja zove Snježanu!.Do sada sam objavila nekoliko knjiga poezije na engleskom jeziku, a uskoro se nadam objaviti i knjigu poezije na hrvatskom jeziku. Poezija mi je objavljena u mnogim domaćim i međunarodnim tiskanim i online časopisima. Neke od njih su nominirane a neke osvojile i međunarodne nagrade.
Author about herself: The languages I write in are Croatian and English.
I write books and stories for kids and youth. My published books are Tajna ima krila, novel Kineski zvončići, Kamen Tvrtko (paper and e-book), The Girl With Pink Glasses and Halo, Zemlja zove Snježanu!.
I published several books of poetry as well, written in English, and soon I will publish a book of poetry in Croatian.My poetry is published in many national and international paper magazines, online magazines and anthologies. Some of the poems were either nominated or won international awards.
Autorica o sebi: Svoje radove pišem na hrvatskom i engleskom jeziku. Pišem knjige i priče za djecu i mlade. Moje objavljene knjige za djecu i mlade su Tajna ima krila, e-book KamenTvrtko, Kamen Tvrtko (tiskana verzija), roman Kineski zvončići, The Girl With Pink Glasses i Halo, Zemlja zove Snježanu!.Do sada sam objavila nekoliko knjiga poezije na engleskom jeziku, a uskoro se nadam objaviti i knjigu poezije na hrvatskom jeziku. Poezija mi je objavljena u mnogim domaćim i međunarodnim tiskanim i online časopisima. Neke od njih su nominirane a neke osvojile i međunarodne nagrade.
Author about herself: The languages I write in are Croatian and English.
I write books and stories for kids and youth. My published books are Tajna ima krila, novel Kineski zvončići, Kamen Tvrtko (paper and e-book), The Girl With Pink Glasses and Halo, Zemlja zove Snježanu!.
I published several books of poetry as well, written in English, and soon I will publish a book of poetry in Croatian.My poetry is published in many national and international paper magazines, online magazines and anthologies. Some of the poems were either nominated or won international awards.
|
INTERVJU
-Šta Vas je inspirisalo da započnete sa ovim stilom pisanja? Na to pitanje mi je nemoguće odgovoriti, to je nešto što je oduvijek, od ranog djetinjstva bilo negdje u meni, potreba za još jednim načinom izražavanja.Mislim da je zapravo moj otac tu imao veliku ulogu. Kod kuće smo uvijek imali knjige, od romana pa do znanstvenih. Čitati i pisati sam naučila veoma rano, mnogo prije polaska u školu, zapravo se i ne sjećam kad sam naučila. - Da li mnogo čitate? - Čitanje mogu nazvati svojom strasću. Ovisna sam o čitanju. - Kako to da do sada niste objavila knjigu poezije na svom, materinjem jeziku, te da li više pišete poeziju ili prozu? - Čekala sam da prepoznam sebe kao pjesnika i da vidim li sam spremna to napraviti. Bilo je tu i dosta nesigurnosti, jer, toliki pišu i objavljuju. Morala sam vidjeti gdje je tu moje mjesto. Sada znam da sam spremna. Objaviti knjigu nije problem, problem je objaviti dobru knjigu. I poeziju i prozu pišem gotovo ujednačeno. -Da li poezija ima šansi da postane deo masovne kulture ? - Poezija je već i sada dio masovne kulture, osim što je, bar kod nas, premalo popularizirana. Ima ljudi koji potajno čitaju i pišu poeziju bojeći se da ih društvo kao takve neće prihvatiti. Da su čudaci. Odavno je Antun Branko Šimić rekao: "Pesnici su čuđenje u svetu". Pa, ako je tako, ja volim biti jedan od tih čudaka. -Da li ste ikada u iskušenju da se vratite i promenite potencijal ? - Sve u životu ide prema naprijed, pa tako i ja, i bez obzira na sve, bolje je je osvrtati se na ono što je ostalo iza bez obzira bilo dobro ili loše. - Kako to to da osim na maternjem pišete i na engleskom jeziku? - Na engleskom pišem zato jer je sve krenulo slučajno, bio je to pokus, a onda sam, zahvaljujući današnjoj tehnologiji i mogućnosti komunikacije s cijelim svijetom pronašla daleko šire područje koje je moglo ocjeniti kvalitetu mog rada, mada, kad se govori o poeziji, ona je ne samo stvar trenutka i inspiracije pjesnika već i ukusa onoga koji čita. Isto tako, kako je u današnje vrijeme sve podložno modnim trendovima, tako se i u književnosti, odnosno pjesništvu u određenom trenutku više ili manje cijene određeni stilovi pisanja. -Kao što ste razvili Vaše pisanje, unutar proces kreacije literare, da li ste više potpomognuti od strane vaše formalne obuke ili jednostavnim doživljajem života samog? - Oboje. Veliku potporu mom pisanju dobila sam još u srednjoj školi od svog profesora književnosti koji je u mom pisanju vidio velik potencijal i ohrabrivao me da nastavim iako sam oduvijek imala određenih problema s disleksijom i difgrafijom. - Da li osećate da se Vaš proces pisanja neprestano razvija, ili ste pronašli način da vaše sjećanje uvek spremno radi za Vas ? - Da, naravno, proces pisanja se razvija, što ne neminovno. Od onih sam čiji je cijeli život jedno veliko učenje. Nikad nisam rekla – sad je dosta, nisam odustala ni onda kad nije sve išlo kako treba, a moja memorija i ideje uvijek su tu negdje, grade se i sazrijevaju, ponekad ih upisujem kao podsjetnike, kao male puzzle nećeg većeg. Ponekad jednostavno sjednem i radim, koristim to zagonetno leglo ideja sve dok imam snage. - Da li učestvujte na domaćim i internacionalnim literarnim konkursima i što imate u planu? - Da, sudjelujem. Do sada sam dobila više priznanja i pohvala a poezija mi je objavljena kako u domaćim tako i u antologijama diljem svijeta, npr, SAD, Njemačka, Madžarska, Nigerija, Švedska, Južna Afrika, Izrael. Planirati je teško, nije potrebna samo želja - a moja je da napokon objavim i roman za odrasle jer me čitatelji prvenstveno poznaju kao pisca za djecu. -Imate li predstavu o čemu će se raditi u romanu? - Da, prije nego počnem pisati imam centralnu ideju i plan, no, čim počnem pisati, iako se držim zamišljenje radnje, uz sput se pojavljuju i takozvani «rukavci» koji radnji daju boju, i onu potrebnu brzinu ili napetost. -Da li je teže pisati za decu? - Da, za njih je mnogo teže pisati. Oni su neposredni, iskreni i odmah vide da li ih doživljavate na ispravan način. Nitko ne voli da mu se «popuje» a djeca najmanje. Vrlo su senzibilna ne samo na sadržaj knige već i na koji način im se pristupa. -Po čemu će se posebno pamtiti uspeh, sa kojim se nastavila Vaša karijera? - Za sada, to je najnovija nagrada, na koju sam veoma ponosna, dodijeljena mi je krajem ove, 2011. godine, na međunarodnom natječaju od El Museo de la Palabra, iz Španjolske, Kordoba, za kratku priču, do sto riječi, „Night Howl”, napisanu na engleskom jeziku. Ista se dodjeljuje iz fundacije Cesar Egido Serano. Prvu nagradu od 7.000 Eura dodjeljuju piscu sa Španjolskog govornog područja, koju je dobila Rosa Pastor, dok su Awwad Eid Samir Sharifu iz Egipta, Roí Día iz Israela i meni, svakom pojedinačno dodjelili nagradu od 1000,00 Eura te put u Španjolsku. Što će budućnost donijeti, o tome ne mogu govoti. To ne ovisi samo o meni. - Priče iz knjige Tajna ima krila, Div i Snježana, dramski su obrađene i izvedene na Prvom programu Radio Zagreba? - Da, na te priče sam veoma ponosna jer su izvedene mnogu puta i dopale su se ne samo djeci već i odraslima. - Slikarstvo ste zapostavili zbog privatnih obaveza, imate li nameru da nastavite u bliskoj budućnosti? - Ja još uvijek povremeno uzimam boje i papir kako bih nešto naslikala, ali to je više onako, za moju dušu. Vrlo rado bih slikala i više ali za to, iskreno, nemam uvjeta. - Urednička iskustva kod nas i u svetu, jeste zadovoljni sa onim što ste do sada postigli? - O tome nisam nikad razmišljala. Urednički posao nije lak. Ima ljudi koji misle da je dovoljno znati pisati, da je time sve napravljeno. Nije im jasno da je pisanje, bez obzira radi li se o romanu ili poeziji, jedan neprekidan proces učenja i samoizgrađivanja. Meni je zadovoljstvo raditi i vidjeti sretna lica onih kojima sam pomogla. -Za kraj ukratko o sebi i kako Vas drugi predstavljaju? - Jednostavna sam osoba, volim ono što radim. Kad gostujem, predstavljau me kao književnika i pjesnika. Kad se sretnemo neformalno, susjed sam ili prijatelj s kojim će rado popričati. 
|
INTERVIEW
What inspired you to start writing? It is very difficult for me to answer to this question, it was something inside me from an early age, a need to express myself in a diferent way. I think that, actualy my father had a great influence on this development. We had always at home romans, novels and books about science. I was able to read and write very early, before I started to go to primary school; I couldn’t really say when or how I learned it. Do you read a lot? I dare say, reading is my passion. I am addicted to reading. How come that you never published a book of poetry in your mother tongue, and do you write more poetry or prose? I waited until I was able to recognize myself as a poet, to see if I was ready for it. I was pretty uncertain of it because so many people write and publish. I had to try to find my own place. Now I know that I am ready. There is no problem to publish a book, the problem is to publish a good quality book. I write poetry and prose with almost the same frequency. Does poetry have a chance to ever become a major part of culture? Poetry is a major part of culture, except unfortunately in our country where it is not popular enough. There are a lot of people who read and write poetry secretly, being afriad that community will not accept them and consider them crackpots. So, if it is true, I am one of these crackpots. Long ago, Branko Šimić said: “Poets are the wonder of the world”. Have you ever been tempted to go back and change the potential? Everything in life is going forward, so do I, and no matter what - it is much better not to watch back, if good if bad. How come that apart from your mother tongue you write in English? The fact that I write in English started by chance, it was an experiment, and thanks to nowadays technology and posibilities to comunicate with the whole world I found a much wider audience to evaluate the quality of my writen word; although, when speaking of poetry, it is not only a matter of the moment and the poet’s inspiration but also the taste of his/her readers. In addition,like all other things, literature and poetry are also a matter to fashion and momentary taste and as a result styles can be more or less appreciated. As you developed your writing process, were you supported more by your formal training or by simply experiencing life? Both. I had great support from my high school literature professor, who found in my writing great potential and who encouraged me to continue; although I had always some specific problem with dyslexia and disgraphia. Do you feel your writing process is in continual development, or you found a way that your memory is always working for you? Of course, the process of writing is developing, this is inevitable. I am one of those whose complete life is a great wondering about things. One of those whose complete life is one big learning event. I never said – now it is enough, I never gave up when things were not going the right way, my imagination is always somwhere around, my ideas are close, growing up and ripening. Some times I take notice of events, considering them small puzzle pieces of something big that will eventually come. Sometimes I simply sit and write, using the secret «aerie» of ideas until I have no more strength to do so. Do you attend domestic and international literary contests and what do you plan now? Yes, I atend them. Untill now I won several acknowledgements and prizes and my poetry was published in my country and in international anthologies like in USA, Germany, Hungary, Nigeria, Sweden, South Africa, Israel, Canada. It is hard to make plans, it is not always as per one’s wishes. My present wish is to publish a novel for adults, because most readers know me to be a writer for children. Do you have any idea what would be a novel’s theme? Yes, before I start writing I have a general idea and a plan, but when I start to write, although I follow my own idea, there are alwas changes that are provided unplanned for colors and tension to the novel’s action. Is it much harder to write for children? Yes, it is much more difficult to write for them. They are straightforward, open and they see imediately if you approach them in the right way. Nobody likes to be “preached at”, especially children. They are very sensitive about the way others aproach them. What success will be especially remembered while you continue your career? This is my newly won international prize, of which I am very proud, I have received it at the end of 2011. It was a contest organized by El Museo de la Palabra, Spain, Cordoba, a short story of one hundred words contest. My story “Night Howl”, written in English, won a prize from the Cesar Egido Serano foundation. The first prize which was a 7000 Euros prize, was given to a story from the Spanish speaking countries, and it was won by Rosa Pastor. My story and other two stories by Awwad Eid Samir Sharifu from Egipt, and Roi Dia from Israel, each won a prize of 1000 Euros and a an invitation to visit Spain. I can’t tell what the future will bring. It is not only up to me. Stories from the book Tajna ima krila, Div and Snježana, were adapted and presented on the First Program Radio Zagreb? Yes, and I am very proud of this because they have been broadcasted many times, and not only children liked them very much, adults too. You neglected paintings due to your private commitments; do you intend to continue in the near future? From time to time I take colors and paper and I paint, but this is only for my personal joy. I would like very much to paint more, but honestly, I do not have the right conditions for it. Your editorial experience, at home and internationally, are you satisfied with what you have done until now? I never thought about it. An editor's job is not easy. There are so many people who think it is enough if they know to write, and with doing it all is done. To them it is not clear that it doesn’t matter if it is a novel or poetry, writing is a constant learning and self-growing process. To me it is a pleasure to see the happy faces of those I helped. And for the end, in short about yourself and how others imagine you? I am simple person, I like what I do. When I am a guest writer, people see me as a writer and poet. When we meet informally, I am a neighbor and a friend with whom they enjoy talking. |
Poezija...Sonja Smolec...Poetry
|
Van Goghovska jesen
Oh, kako sam lako i bez grižnje savjesti ukrala komadić Van Goghovske jeseni. Tek trenutak, pet minuta jutra, prije osam sati... ...igru sunčane svjetlosti preko vlažnog lišća kad je Bog ispred mene rasprostro sav najljepši jantar svoje riznice. Morala sam zatvoriti oči, kako bi poslušala tišinu sagrađenu od svjetla i rose i ostatka ljeta utkanog duboko u njihove niti, da sačuvam tu sliku za neka druga vremena. Sada, jedino što želim je da ju poklonim tebi, bez okvira, tek tako, jer samo ti znaš njenu pravu vrijednost. Bablje ljeto Moje ruke, širom otvorena krila na kraju dana, a ja, ja samo tražim tvoj zagrljaj. Sunce, poput otvorene breskve, nudi mi utjehu zamjenjujući tvoj poljubac poput posljednje milosti. Ptice od stakla ispunjene prvim svjetlom zvijezda trepere na zraku, sakupljajući zadnju kap zlata prije ljetne noći. Iz kristalnih krila hvatača sunca polako mi je na dlan sletjela zraka sunca, poput pera, tihi vjesnik bez napisanih riječi dotaknuo mi je prste paperjastim poljupcem, ljubeći me mirisom babljeg ljeta. Moj pogled iznad obzora traži sjećanje na Almagest,1 zvijezde slijede svoj put popout ptica do svojih gnijezda povrh krošnji drveća koje se njišu da svu tu ljubav odnesu k tebi. Na sporednom kolosijeku Ponekad, mnogo je više poezije u usamljenom kamenu pored puta, u bjelini tratinčice koja nikad ne vidi stvari dalje od dosega svojih latica i svog korijena, ili u naricanju vjetra dok na trenutak grca uhvaćen između grana, nego u mojim jutrima kad od novog dana očekujem čudo. Ja sam samo vagon na sporednom kolosijeku koji mora nositi svoj teret jer nitko ne dolazi da ga preuzme. Radim iz dana u dan, tjedni i godine prolaze, brkam dobre i loše snove sa stvarnošću, a ipak, još uvijek brinem o sebi, kosa mi je uredna, dom čist i plaćam svoje račune. Uključim radio da poslušam glazbu ne mareći o čemu ona govori, uglavnom sve je to isto, ali i jedini način da vanjski svijet uđe u moj dom. S vremena na vrijeme s ostacima s dna bočice obojim nokte u crveno i pretvaram se da je sve u redu jer znam kako si sretan kad me vidiš razdraganu, kad vidiš da se smješim. |
Van Gogh’s autumn
Oh, how easily and without remorse I stole a piece of Van Gogh’s autumn. Just one moment, five minutes of morning before eight o’clock... ...sun-rays play over the wet fallen leaves, God having spread in front of me the most beautiful ambers from His treasure. I had to close my eyes to listen to the silence built of light and dew and summer debris inlaid deep within its fiber, to preserve this picture for some other time. Now, all I want to do is to give this picture to you, unframed, just like that because only you know its real value. Gossamer My arms, open wide wings at the end of the day and I, I am just looking for your hug. The sun, like an open peach, is offering me solace replacing your kiss, like an ultimate grace. Birds of glass swelled with first stellar light dance in the air, collecting the last drops of gold before the summer's night. From the crystal wings of a sun catcher slowly settling on my palm, sunbeams, like soft feathers, silent messengers with no letters touch my fingers with a kiss of plume caressing me with gossamer perfume. My gaze upon the horizon, looking for a memory of Almagest, stars follow their way like a bird to its nest upon the crowns of trees in sway to carry all this love your way. On the lateral platform Sometimes, there is much more poetry in a lonesome stone at the side of the road, in the whiteness of a daisy which will never see things out of the reach of its petals and roots, or in a wind’s dirge lamenting for moments few its captivity within branches, than in those of my mornings when I expect the miracle of new day. I am just a wagon against a lateral platform that must carry its load yet nobody comes to take it away. I work, day and day, weeks and years go by, I mix my bad and sweet dreams with my reality, and yet, I still take care of myself, my hair is done, my home is clean and I pay all my bills, I turn on the radio to listen to music caring not what it is they sing about, mostly the same, the only way the outer world enters my home. From time to time I paint my nails red and I pretend that everything is ok because I know how happy you are to see me happy, to see me smile. |
Sleeper’s circus
Nothing to hear, no ads, no pennons,
no free candies wrapped in multicolored silky cocoons,
just old paper, leftovers, an outdated program,
nobody selling balloons next to the ropes of the canvas.
Look! There is a strange title – free entrance...
Yet nobody wants to see the clown, the bird of fire,
I, my colored face, funny pants, no safety net,
my arms spread as I walk on the wire, smiling.
Then why I, a clown, had to pay a price so high,
no helpers, girls and valets, young or old...
from the shaky wire I look at the sky,
my shoes too big, my bandana’s gold fake.
No more monkeys, elephants, and that lion with a crown,
always the same faces, the same public, I am not sure
if they came willing to see me, the lonely clown
or just to hide from the rain, feel secure?
I smile, but can’t see their heads, can’t feel,
the past is not coming back, pictures fade away.
My smile is a mockery, just a drawing, but the tears are real,
in the battle with earth’s gravitation I still sway.
I look for security at the other end of the wire,
between the holes I am able to see a blue sky and day,
those who sleep so quietly can’t be woken up with my fire.
Maybe I need to scream, and like a bird... fly away.
Nothing to hear, no ads, no pennons,
no free candies wrapped in multicolored silky cocoons,
just old paper, leftovers, an outdated program,
nobody selling balloons next to the ropes of the canvas.
Look! There is a strange title – free entrance...
Yet nobody wants to see the clown, the bird of fire,
I, my colored face, funny pants, no safety net,
my arms spread as I walk on the wire, smiling.
Then why I, a clown, had to pay a price so high,
no helpers, girls and valets, young or old...
from the shaky wire I look at the sky,
my shoes too big, my bandana’s gold fake.
No more monkeys, elephants, and that lion with a crown,
always the same faces, the same public, I am not sure
if they came willing to see me, the lonely clown
or just to hide from the rain, feel secure?
I smile, but can’t see their heads, can’t feel,
the past is not coming back, pictures fade away.
My smile is a mockery, just a drawing, but the tears are real,
in the battle with earth’s gravitation I still sway.
I look for security at the other end of the wire,
between the holes I am able to see a blue sky and day,
those who sleep so quietly can’t be woken up with my fire.
Maybe I need to scream, and like a bird... fly away.
|
|
Intervju sa DIMITROM ANAKIEVOM aka KAMESANOM, Radovljica, Slovenia, EU...28.11.2011.
|
DIMITAR ANAKIEV aka KAMESAN ( 1960, Beograd ) je počeo pisati i objavljivati poeziju sa 13 godina; haiku piše od 1985. „Otac“ je mnogih balkanskih haiku projekata, kao što su „Haiku novine“ ( Srbija ), „Prijatelj“ ( Slovenija ), haiku edicija revije „Apokalipsa“ ( Slovenija ). Dimitar Anakiev je koosnivač Svjetske haiku asocijacije ( WHA ) i kourednik i izdavač antologije balkanskog haiku „Knots“. On je također urednik antologije slovenskog haikua „Ribnjak tišine“. Njegove nagrade obuhvataju i sledeće nagrade: Evropska nagrada Medalja Franza Kafke, Nagrada muzeja haiku literature Tokio, Godišnja nagrada za odličnost Američke udruge haiku pjesnika (HSA), godišnje nagrade časopisa Mainichi Daily News, Daily Yomiuri ( oba Tokio ) i Azami ( Osaka ). Dobio je i brojne nagrade za svoje filmsko stvaralaštvo uključujući i slovensku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“ za najbolji dokumentarac.
http://dimitar.anakiev.googlepages.com/home http://dimitarfilmsblog.blogspot.com/ http://kamesanhaikublog.blogspot.com/ |
DIMITAR ANAKIEV, an independent filmmaker, was born in Belgrade in 1960. He has lived in Slovenia since 1987 but lately and without warning found himself among the victims of administrative ethnic cleansing (that is, he found himself "Erased"), the result of secret legislation enacted 26.2.1992 by the democratic Slovenian government after the disintegration of the state of Yugoslavia. For the following 10 years he was compelled to live without personal documents (such as a passport or personal identification), rendering him an invisible prisoner of the Slovenian democracy. At this point he decided to purchase a small video camera and attempt to make himself and other marginal Balkan people visible. The success of his films (including the Slovenian national film award ) has made it possible for him to continue his film-making career as a professional producer, director and teacher. He founded his company, Dimitar Anakiev Films s.p. (DAF), in 2003, specializing in socially engaged films of the Balkans in the post-communist era.
|
BAJKOVITA KARIJERA
***
„...Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća...”
***
"Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država."
Rođeni u Beogradu, Medicinski fakultet završili u Nišu, u Sloveniji služili vojni rok i živite od 1987 ?
Da, živim na jednoj farmi na oko 5 km od Bleda. U kući svoje partnerke imam filmski studio. Tu je sada šefica naša kćerka Alma, koja je i moj producent. Pre toga sam 20 godina živeo u Tolminu, na granici sa Italijom. Volim taj kraj i mediteranski duh koji mi je domaći, ali odomaćio sam se i u austrijskom duhu Gorenjske. Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država.
Filmom se bavite od 2002. Za prvi film dobili ste slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“, karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production ?
Bilo je tu više imena firme zbog različitih strukturalnih promena i prilagođavanja ali ime na engleskom se ustalilo-Anakiev Production. Na slovenačkom je to sada Filmska produkcija Anakiev. Jeste, nacionalna nagrada za film bila je za mene profesionalna inicijacija pogotovo što sam je dobio već prvim filmom koji sam napravio.
Ali, sudeći po predanosti kojom sam se bacio na film, ta inicijacija je postojala u meni i čekala svoj trenutak da je neko rasplamsa. I to se desilo. Iz tog ugla gledano, moja prethodna duga i ne manje predana karijera u haiku poeziji bila je sjajna , bajkovita priprema za filmsku karijeru.
Snimili ste 15 filmova i dobili četiri nagrade. Filmovi prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine bili ste član žirija prvog UnderhillFesta ?
Snimio sam 15 filmova, ove godine dva nova od kojih i jedan igrani celovečernji film *Normalan život*. Iza tog ironičnog naziva krije se drama sa primesama crne komedije. I pre sam radio igrane filmove ali ovo mi je zapravo prvi celovečernji igrani fim. Građevinskim rečnikom rečeno - ono pre su bile garaže i kolibe, a ove je sada ozbiljan stambeni objekat nalik na trospratnu kuću.
Snimili ste dokumentarne filmove, iskreno i sa entuzijazmom ? Da li sve bude pomalo i paradoksalno?
U doba raspada Jugoslavije i kapitalističke tranzicije stvarnost je bila - da citiram Dostojevskog - fantastičnija nego što mašta može stvoriti. Ja mislim, da ko u ovom periodu nije snimao dokumentarne filmove taj nije radio ništa. To nije bilo vreme za igrane filmove već za dokumentarne. Sada se teme za dokumentarce iscrpljuju, bar za takve kakve sam radio u prethodnoj deceniji, zato je sada prelaz na igrani film opravdan, jer sada čini mi se dolazi vreme kada mašta može da nadskoči i bude istinitija od stvarnosti.
Koliko je interesovanje kod nas za dokumentarne filmove ?
Od Majkla Mura (Michael Moore) je interesovanje za društveno angažovani dokumentarac izuzetno veliko. Međutim, mi smo i u Jugoslaviji u vreme *crnog talasa* imali izuzetno vitalne, angažovane i cenjene dokumentarne filmove. Naravno imate i dokumentarce koji se bave meteorologijom brda Vinik kod Niša, na primer, ali to je nešto drugo. Ako je tema u žiži zbivanja film svake vrste može biti veoma intrigantan i zapazen.
Skrenuli ste pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide ?
Zadatak svake umetnosti je da otvara oči, da donosi nove poglede i perspektive, nove dimenzije. Ja sam se bavio aktualnim temama koje su tada bile izbegavane u javnom diskursu ili tendenciozno iskrivljavane. Zato je, mislim, moj rad bio značajan, a tako ga je prepoznala i stručna i politička javnost u Sloveniji, ali i van njenih granica. To mi je pomoglo da preživim, ali i da sebe ojačam, da postanem filmski autor. Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća. Dakle, za mene je film bio borba sa stvarnošću, a ta borba donosila je sredini nove poglede i perspektive.
Pišete haiku poeziju - veza između haikua i filma, haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom?
To da haiku ima veze sa filmskom montažom je mit koji su početkom 20. veka stvorili filmski formalisti u Rusiji. Ako već moramo direktno vezivati dve umetnosti, onda je pisanje Tarkovskog o haikuu dublje i prihvatljivije jer on posmatra haiku filozoski i vidi u njemu zaustavljeno vreme. To bi moglo imati veze sa američkom teorijom *haiku trenutka*, iako je ta sintagma nepoznata u japanskom haiku. To isto *hvatanje vremena* sprovodio je Tarkovski u svojim filmovima. Međutim suština haikua je univerzalna i u njenoj osnovi je jednostavno rečeno-metafora. Haiku je metafora, a ona se može naći svuda, ne samo u filmu. Recimo da ja haiku vidim kod Pikasa i kod mnogih drugih nadrealista - u skulpturama naročito. Baš danas sam na Bledu video dve Pikasove keramike koje su za mene čisti haiku. To su keramike *žena-svetiljka* i *sova-žđena*. Čiste jukstapozicije a jukstapozicija je spoljašnja metafora. Kod Salvadora Dalija toga ima još vise ili su ti spojevi jos luđi i izraženiji. Ali da se vratim vezi haikua sa filmom. Da, veza postoji, to su dve vizualne umetnosti, umetnosti koje pričaju slikama. A pričanje slikama mnogo je bliže Japancima i Amerikancima nego Evropljanima koji su više diskursizvni i apstraktni. Pričanje slikama je vrsta paganskog reagovanja na svet, vrlo arhaična i duboka stvar u čoveku. Jer čoveku je uvek bliže da vidi sliku sunca nego da shvati reč *sunce*, bez obzira što neki tvrde da je na početku bila reč.
Dobitnik ste brojnih nagrada za poeziju, osnivač ste i prvi urednik Niških Haiku novina. Autor ste i petnaestak zbirki pesama?
Da, haiku je za mene tokom 20-25 godina bio glavno umetničko zanimanje, a desetak godina možda i jedina preokupacija u apsolutnom smislu-nešto sa čim se budite i sa čim odlazite da spavate. Danas je u toj fundamentalnoj poziciji kod mene film.
Vaša haiku poezija je intelektualna avantura i intelektualni tretman u isto vreme?
Recimo da smo umesto u poeziji u polju matematike u kojem je haiku jedna jednačina. Ta jednačina moze biti linearna, tipa x=4y ili eksponencijalna, x=4y2 (četiri ipsilon na kvadrat). Nas su učili da haiku mora biti linearna jednačina, a to nije istina, može ili čak mora biti eksponencijalna u mnogim slučajevima, što zavisi od kompleksnosti doživljaja koji istražuje i saopštava. Redukovati haiku na linearne iskaze je rezultat povezivanja haikua sa religioznom puritanskom praksom. Unutar religiozne prakse to može biti tačno ali ako haiku shvatimo *samo* kao poetski izraz onda religiozna ograničenja otpadaju.
Što se mojeg haikua tiče mislim da sam pisao raznovrsno, svašta sam isprobavao, ne bi me čudilo da u mnogim mojim pesmama ima intelektualnih i avantura i tretmana, ponegde i istovremeno. Ne znam mogu li to svojstvo definitivno preuzeti kao svoju oznaku, jer sam mnogo različitih pesama pisao ali me takva trvdnja veseli.
Šta pokreće Vaš kreativni rad?
Moj kreativni rad pokreće veličina zivota. U našem delu sveta stalno nas uče da je život mali a mi koji tu živimo žgoljavi, nedorasli i nejaki. A život se stalno razmeće svojom veličinom, na svakom koraku život pokaže svoju bezgraničnu dimenziju sa obiljem mogućnosti, a bogami i mnogo je ljudi od formata-retki su doduše među politicarima, ali u običnom narodu je mnogo, premnogo zanimljivih i velikih ljudi.
Da li postoji nešto što radite i mislite da će Vas dovesti do promena koje tražite?
Za mene je nesumljiva istina da svaka vitalna umetnost (iskrena, snažna, nesapeta, nelažirana) menja svet unošenjem svojih pogleda i perspektiva. Dakle, sve što radim je pokušaj biti što bliži centru svojeg bica i iz njega stvarati, govoriti, pevati ili snimati. Rad na samom sebi je deo sustine.
da li govorim jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova?
...ovome nemam šta dodati sem da je to jedna od mojih najboljih pesama ever.
Hvala vam.
***
„...Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća...”
***
"Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država."
Rođeni u Beogradu, Medicinski fakultet završili u Nišu, u Sloveniji služili vojni rok i živite od 1987 ?
Da, živim na jednoj farmi na oko 5 km od Bleda. U kući svoje partnerke imam filmski studio. Tu je sada šefica naša kćerka Alma, koja je i moj producent. Pre toga sam 20 godina živeo u Tolminu, na granici sa Italijom. Volim taj kraj i mediteranski duh koji mi je domaći, ali odomaćio sam se i u austrijskom duhu Gorenjske. Ja sam multikulturan, različite kulture smatram izazovom i gadim se kulturnih zatvaranja i nacionalizma koji su na delu u većini post-jugoslovenskih država.
Filmom se bavite od 2002. Za prvi film dobili ste slovenačku nacionalnu filmsku nagradu „Vesna“, karijeru profesionalnog filmadžije u svojoj produkcijskoj kući: FDA Production ?
Bilo je tu više imena firme zbog različitih strukturalnih promena i prilagođavanja ali ime na engleskom se ustalilo-Anakiev Production. Na slovenačkom je to sada Filmska produkcija Anakiev. Jeste, nacionalna nagrada za film bila je za mene profesionalna inicijacija pogotovo što sam je dobio već prvim filmom koji sam napravio.
Ali, sudeći po predanosti kojom sam se bacio na film, ta inicijacija je postojala u meni i čekala svoj trenutak da je neko rasplamsa. I to se desilo. Iz tog ugla gledano, moja prethodna duga i ne manje predana karijera u haiku poeziji bila je sjajna , bajkovita priprema za filmsku karijeru.
Snimili ste 15 filmova i dobili četiri nagrade. Filmovi prikazivani na brojnim festivalima u Evropi i Africi. Prošle godine bili ste član žirija prvog UnderhillFesta ?
Snimio sam 15 filmova, ove godine dva nova od kojih i jedan igrani celovečernji film *Normalan život*. Iza tog ironičnog naziva krije se drama sa primesama crne komedije. I pre sam radio igrane filmove ali ovo mi je zapravo prvi celovečernji igrani fim. Građevinskim rečnikom rečeno - ono pre su bile garaže i kolibe, a ove je sada ozbiljan stambeni objekat nalik na trospratnu kuću.
Snimili ste dokumentarne filmove, iskreno i sa entuzijazmom ? Da li sve bude pomalo i paradoksalno?
U doba raspada Jugoslavije i kapitalističke tranzicije stvarnost je bila - da citiram Dostojevskog - fantastičnija nego što mašta može stvoriti. Ja mislim, da ko u ovom periodu nije snimao dokumentarne filmove taj nije radio ništa. To nije bilo vreme za igrane filmove već za dokumentarne. Sada se teme za dokumentarce iscrpljuju, bar za takve kakve sam radio u prethodnoj deceniji, zato je sada prelaz na igrani film opravdan, jer sada čini mi se dolazi vreme kada mašta može da nadskoči i bude istinitija od stvarnosti.
Koliko je interesovanje kod nas za dokumentarne filmove ?
Od Majkla Mura (Michael Moore) je interesovanje za društveno angažovani dokumentarac izuzetno veliko. Međutim, mi smo i u Jugoslaviji u vreme *crnog talasa* imali izuzetno vitalne, angažovane i cenjene dokumentarne filmove. Naravno imate i dokumentarce koji se bave meteorologijom brda Vinik kod Niša, na primer, ali to je nešto drugo. Ako je tema u žiži zbivanja film svake vrste može biti veoma intrigantan i zapazen.
Skrenuli ste pažnju ljudima oko sebe da se nešto događa što oni ne vide ?
Zadatak svake umetnosti je da otvara oči, da donosi nove poglede i perspektive, nove dimenzije. Ja sam se bavio aktualnim temama koje su tada bile izbegavane u javnom diskursu ili tendenciozno iskrivljavane. Zato je, mislim, moj rad bio značajan, a tako ga je prepoznala i stručna i politička javnost u Sloveniji, ali i van njenih granica. To mi je pomoglo da preživim, ali i da sebe ojačam, da postanem filmski autor. Jer lični rast donosi samo borba i nepristajanje. Savijanje glave i kičme dovode do duhovne smrti, do čovekovog utrnuća. Dakle, za mene je film bio borba sa stvarnošću, a ta borba donosila je sredini nove poglede i perspektive.
Pišete haiku poeziju - veza između haikua i filma, haiku po karakteru vizuelan i koristi tehnike koje imaju veze sa filmskom montažom?
To da haiku ima veze sa filmskom montažom je mit koji su početkom 20. veka stvorili filmski formalisti u Rusiji. Ako već moramo direktno vezivati dve umetnosti, onda je pisanje Tarkovskog o haikuu dublje i prihvatljivije jer on posmatra haiku filozoski i vidi u njemu zaustavljeno vreme. To bi moglo imati veze sa američkom teorijom *haiku trenutka*, iako je ta sintagma nepoznata u japanskom haiku. To isto *hvatanje vremena* sprovodio je Tarkovski u svojim filmovima. Međutim suština haikua je univerzalna i u njenoj osnovi je jednostavno rečeno-metafora. Haiku je metafora, a ona se može naći svuda, ne samo u filmu. Recimo da ja haiku vidim kod Pikasa i kod mnogih drugih nadrealista - u skulpturama naročito. Baš danas sam na Bledu video dve Pikasove keramike koje su za mene čisti haiku. To su keramike *žena-svetiljka* i *sova-žđena*. Čiste jukstapozicije a jukstapozicija je spoljašnja metafora. Kod Salvadora Dalija toga ima još vise ili su ti spojevi jos luđi i izraženiji. Ali da se vratim vezi haikua sa filmom. Da, veza postoji, to su dve vizualne umetnosti, umetnosti koje pričaju slikama. A pričanje slikama mnogo je bliže Japancima i Amerikancima nego Evropljanima koji su više diskursizvni i apstraktni. Pričanje slikama je vrsta paganskog reagovanja na svet, vrlo arhaična i duboka stvar u čoveku. Jer čoveku je uvek bliže da vidi sliku sunca nego da shvati reč *sunce*, bez obzira što neki tvrde da je na početku bila reč.
Dobitnik ste brojnih nagrada za poeziju, osnivač ste i prvi urednik Niških Haiku novina. Autor ste i petnaestak zbirki pesama?
Da, haiku je za mene tokom 20-25 godina bio glavno umetničko zanimanje, a desetak godina možda i jedina preokupacija u apsolutnom smislu-nešto sa čim se budite i sa čim odlazite da spavate. Danas je u toj fundamentalnoj poziciji kod mene film.
Vaša haiku poezija je intelektualna avantura i intelektualni tretman u isto vreme?
Recimo da smo umesto u poeziji u polju matematike u kojem je haiku jedna jednačina. Ta jednačina moze biti linearna, tipa x=4y ili eksponencijalna, x=4y2 (četiri ipsilon na kvadrat). Nas su učili da haiku mora biti linearna jednačina, a to nije istina, može ili čak mora biti eksponencijalna u mnogim slučajevima, što zavisi od kompleksnosti doživljaja koji istražuje i saopštava. Redukovati haiku na linearne iskaze je rezultat povezivanja haikua sa religioznom puritanskom praksom. Unutar religiozne prakse to može biti tačno ali ako haiku shvatimo *samo* kao poetski izraz onda religiozna ograničenja otpadaju.
Što se mojeg haikua tiče mislim da sam pisao raznovrsno, svašta sam isprobavao, ne bi me čudilo da u mnogim mojim pesmama ima intelektualnih i avantura i tretmana, ponegde i istovremeno. Ne znam mogu li to svojstvo definitivno preuzeti kao svoju oznaku, jer sam mnogo različitih pesama pisao ali me takva trvdnja veseli.
Šta pokreće Vaš kreativni rad?
Moj kreativni rad pokreće veličina zivota. U našem delu sveta stalno nas uče da je život mali a mi koji tu živimo žgoljavi, nedorasli i nejaki. A život se stalno razmeće svojom veličinom, na svakom koraku život pokaže svoju bezgraničnu dimenziju sa obiljem mogućnosti, a bogami i mnogo je ljudi od formata-retki su doduše među politicarima, ali u običnom narodu je mnogo, premnogo zanimljivih i velikih ljudi.
Da li postoji nešto što radite i mislite da će Vas dovesti do promena koje tražite?
Za mene je nesumljiva istina da svaka vitalna umetnost (iskrena, snažna, nesapeta, nelažirana) menja svet unošenjem svojih pogleda i perspektiva. Dakle, sve što radim je pokušaj biti što bliži centru svojeg bica i iz njega stvarati, govoriti, pevati ili snimati. Rad na samom sebi je deo sustine.
da li govorim jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova?
...ovome nemam šta dodati sem da je to jedna od mojih najboljih pesama ever.
Hvala vam.
Poezija...DIMITAR ANAKIEV aka KAMESAN
|
Živeći dugo
u kući buntovnika moje suze su igle Living long in the house of rebel my tears are needles ------------------------------------- Tražeći svoje korene pronadjoh crvenu Litvansku mater Božiju Looking for my roots I found a red Lithuanian Mother Mary ------------------------------------- Nježna kiša - Budino balkansko lice okrvavljeno Gentle rain - Buddha Balkan face wet with blood ------------------------------------- Mlada trava... Planina krvari iz šlema prepunog snova Young grasses... A mountain bleeds from a helmet full of dreams ------------------------------------ Dijete u meni ljulja se kroz izmaglicu iznad duboke vode A child inside me is swinging through the mist over the deep water |
Nendertalac
bombarduje Avganistan nazad u kameno doba Neanderthal man is bombing Afganistan back to the Stone Age -------------------------------------------- Koristeći tjelo da uništi imperijalizam otpalo dugme u zoru Using the body to destroy imperialism button falling in dawn ------------------------------------- Pološka jama: tama starija od noći je duša planine Polog cave: the darkness older then night is the soul of the mountain ------------------------------------- Da li to govorim jezik suhih polja ili zimzelenih šuma ili možda koralnih grebenova ? Do I speak a language of dry fields or evergreen forests or perhaps of coral reefs ? ------------------------------------- Obala nečije ljubavi: nežna biserovina otvorene školjke A bank of someone love: tender mother-of-perl of opened shell |
Interview with an'ya (Anđa Petrović), Oregon, USA...22.9.2011.
 |
 |
A PEACEFUL LIGHT IN THE MOONLESS NIGHT
an'ya is of Serbian/American heritage, and lives in Oregon, USA. This published haijin previously taught Balkan dance troupes, was a former Nascar-track trophy girl, Slavic foods caterer, and a pre-school teacher. She is the Past-Director/Editor of “beginners” for the World Haiku Club, and the past-editor-in-chief of haigaonline. She is the past editor of the Tanka Society's journal Ribbons. Currently she is She is the original founder and President of the Oregon haiku and Tanka Society, and is now serving as its Vice President. an'ya has been printed in numerous publications and anthologies and has won quite a few contests
An'ya, Andja Petrovic, born Serbia/America?
------just an’ya, of Serbian Christian gipsie heritage on one side and born in America.
Can you describe for the readers of DIOGEN pro culture magazine how you became interested in writing in haiku and why you chose that particular style of poetry?
------I came to haiku from mainstream poetry and long epic epic poems, (one of which now hangs in the Serbian Heritage Museum in Windsor, Ontario, Canada.) At the bottom of this pattern poem in the shape of an Orthodox Cross, is also a haiku. I found out that the brevity of this form suits me much better and that a poet can say as much in 3 short lines and they can in a longer poem, if it is done correctly. I was inspired even further when I found out that there were so many of our people in the Balkans also writing haiku. The very best haiku comes out of the Balkans.
What kind of creative patterns, routines or rituals do you have?
-------I personally follow a short, long, short rhythm usually with a seasonal or nature reference. No real routine of writing daily because the haiku just come to me as a gift at random times. Nature is all around us so it is easy for me to be prolific. We don’t live in the city so this also makes it easy for me to find subject matter.
What’s the best advice you ever had about how to be more creative?
------One of the best pieces of advice I’ve ever had came from Christopher Herold of the Heron’s Nest. He told me it was alright to go ahead and use personal experience because later on this is what would be most important to me when I looked back on the haiku. Another mentor once told me never to write about anything commonplace, only to write down the unusual. I thinkthe most important thing is not to get discouraged easily and to keep writing no matter what anyone says, but most especially to listen and learn from what they say. The patience to fine-tune each of your haiku is also a very big part of getting them right.
What do you consider to be your main successes so far?
-------I think helping others and meeting poets on an international level is my main success. Winning contests and being published is not as important as the friends I’ve made and the poetry itself.
Is there anything that could be done to improve development on Haiku?
-------yes, the school systems (at least in America) need to be updated insofar as how haiku has changed) from how it was originally taught. People need to be open-minded, listen to other poets and not be offended by critiquing. The use of personification (giving human attributes to nature) is rampant, as well as the use of multiple adjectives and the lack of articles to make the haiku flow.
When did you start writing a tanka?
----my first tanka was just an experiment to see if I liked the extra room to say a little more, and I entered it in the Tanka Splendor Contest. It won the most overall votes and I was quite surprised and decided that when I needed to write something emotional rather than objective, I would write tanka. Haiku are easier for me however because as I said before “they are a gift” . . . and tanka requires the poet’s thoughts as does mainstream poetry.
What else awakens your senses ... who, for example, are your main poetic haiku and tanka influences?
------mostly the old masters inspire me, and for modern day poets, Robert Epstein is one of my favorite haiku poets. Of course, I am always inspired by my husband Petar and our daughter Larisa.
Which type of writing do you most enjoy? Do you have to be in a different frame of mind for each type?
-------as I said, haiku is easier for me and I enjoy it the most. Tanka is second and I write it when the subject matter is of an emotional nature, and I definitely have to be in a different frame of mind for each form. In Japan, one is either a haiku poet or a tanka poet and rarely do they mix forms, although nowadays this is probably changed.
What Haiga aesthetically lead to 21 century world of art and poetry that is new? What is unique about the way in which text and images are combined in Haiga?
-------all haiga I believe lead to the modern-day use of haiku with images in the art and poetry world, and now the term “haiga” is a loose term, although it means “haiku painting.” Nowadays, even photo-haiku is now called haiga, as well as many other modes. What is unique about the way text and images are combined, is that the juxtaposition can go two different ways; a direct match of image to poem, or not a match at all.
Finally, what advice and encouragement would you offer to poets and artists who want to try their hand at creating Haiga?
-----do not be afraid to start, it can be self-taught and there are many fine YouTube videos, as well as sumi-e book available. And of course, the camera and other devices . . .
Were you in touch at all with haiku colleagues?
-------I am online daily and enjoy the international interface that the internet provides. Many friends and colleagues in the Balkans, Australia, New Zealand, Italy, etc., etc. Collaborating with foreign born poets is so rewarding! The event Petar and I coordinated for the Haiku Society of America this past June in our local area of Bend, Oregon USA, was made up of haiku poets from all around the globe. Over 1000 haiku were displayed on a haiku wall and the event was truly international. The international aspects are what we enjoyed most about moonset (no longer in print), but we still continue our relationships with many poets from many different lands.
http://sites.google.com/site/existencearts/
an'ya is of Serbian/American heritage, and lives in Oregon, USA. This published haijin previously taught Balkan dance troupes, was a former Nascar-track trophy girl, Slavic foods caterer, and a pre-school teacher. She is the Past-Director/Editor of “beginners” for the World Haiku Club, and the past-editor-in-chief of haigaonline. She is the past editor of the Tanka Society's journal Ribbons. Currently she is She is the original founder and President of the Oregon haiku and Tanka Society, and is now serving as its Vice President. an'ya has been printed in numerous publications and anthologies and has won quite a few contests
An'ya, Andja Petrovic, born Serbia/America?
------just an’ya, of Serbian Christian gipsie heritage on one side and born in America.
Can you describe for the readers of DIOGEN pro culture magazine how you became interested in writing in haiku and why you chose that particular style of poetry?
------I came to haiku from mainstream poetry and long epic epic poems, (one of which now hangs in the Serbian Heritage Museum in Windsor, Ontario, Canada.) At the bottom of this pattern poem in the shape of an Orthodox Cross, is also a haiku. I found out that the brevity of this form suits me much better and that a poet can say as much in 3 short lines and they can in a longer poem, if it is done correctly. I was inspired even further when I found out that there were so many of our people in the Balkans also writing haiku. The very best haiku comes out of the Balkans.
What kind of creative patterns, routines or rituals do you have?
-------I personally follow a short, long, short rhythm usually with a seasonal or nature reference. No real routine of writing daily because the haiku just come to me as a gift at random times. Nature is all around us so it is easy for me to be prolific. We don’t live in the city so this also makes it easy for me to find subject matter.
What’s the best advice you ever had about how to be more creative?
------One of the best pieces of advice I’ve ever had came from Christopher Herold of the Heron’s Nest. He told me it was alright to go ahead and use personal experience because later on this is what would be most important to me when I looked back on the haiku. Another mentor once told me never to write about anything commonplace, only to write down the unusual. I thinkthe most important thing is not to get discouraged easily and to keep writing no matter what anyone says, but most especially to listen and learn from what they say. The patience to fine-tune each of your haiku is also a very big part of getting them right.
What do you consider to be your main successes so far?
-------I think helping others and meeting poets on an international level is my main success. Winning contests and being published is not as important as the friends I’ve made and the poetry itself.
Is there anything that could be done to improve development on Haiku?
-------yes, the school systems (at least in America) need to be updated insofar as how haiku has changed) from how it was originally taught. People need to be open-minded, listen to other poets and not be offended by critiquing. The use of personification (giving human attributes to nature) is rampant, as well as the use of multiple adjectives and the lack of articles to make the haiku flow.
When did you start writing a tanka?
----my first tanka was just an experiment to see if I liked the extra room to say a little more, and I entered it in the Tanka Splendor Contest. It won the most overall votes and I was quite surprised and decided that when I needed to write something emotional rather than objective, I would write tanka. Haiku are easier for me however because as I said before “they are a gift” . . . and tanka requires the poet’s thoughts as does mainstream poetry.
What else awakens your senses ... who, for example, are your main poetic haiku and tanka influences?
------mostly the old masters inspire me, and for modern day poets, Robert Epstein is one of my favorite haiku poets. Of course, I am always inspired by my husband Petar and our daughter Larisa.
Which type of writing do you most enjoy? Do you have to be in a different frame of mind for each type?
-------as I said, haiku is easier for me and I enjoy it the most. Tanka is second and I write it when the subject matter is of an emotional nature, and I definitely have to be in a different frame of mind for each form. In Japan, one is either a haiku poet or a tanka poet and rarely do they mix forms, although nowadays this is probably changed.
What Haiga aesthetically lead to 21 century world of art and poetry that is new? What is unique about the way in which text and images are combined in Haiga?
-------all haiga I believe lead to the modern-day use of haiku with images in the art and poetry world, and now the term “haiga” is a loose term, although it means “haiku painting.” Nowadays, even photo-haiku is now called haiga, as well as many other modes. What is unique about the way text and images are combined, is that the juxtaposition can go two different ways; a direct match of image to poem, or not a match at all.
Finally, what advice and encouragement would you offer to poets and artists who want to try their hand at creating Haiga?
-----do not be afraid to start, it can be self-taught and there are many fine YouTube videos, as well as sumi-e book available. And of course, the camera and other devices . . .
Were you in touch at all with haiku colleagues?
-------I am online daily and enjoy the international interface that the internet provides. Many friends and colleagues in the Balkans, Australia, New Zealand, Italy, etc., etc. Collaborating with foreign born poets is so rewarding! The event Petar and I coordinated for the Haiku Society of America this past June in our local area of Bend, Oregon USA, was made up of haiku poets from all around the globe. Over 1000 haiku were displayed on a haiku wall and the event was truly international. The international aspects are what we enjoyed most about moonset (no longer in print), but we still continue our relationships with many poets from many different lands.
http://sites.google.com/site/existencearts/
|
seashells scattered
along the tin-can beach like women . . . he chooses a pretty one to take home to mother it's just for this I keep a constant vigil until daybreak . . . beside me exhausted lies an angel-faced moon half full of bulbs, parked over its shadow the wheelbarrow . . . my pregnant wife rests in mid-day shade since you're out in the world without me all day today . . . I watch the hummingbirds while you keep flitting through my mind Dear diary: nothing much to write about, what did I expect . . . that love would always bring me meadowlarks and wildflowers? |
she's not far away
whenever I can hear my wind chime . . . it blows in the same breeze that tangles her brunette hair barely awake hues of pink overtaking the mountain range in the late night pleasure of your company- strange flying bug! distant whitecaps wild sea oats oscillate along the shoreline round the corner willow branches tangled in autumn colours night of stars all along the precipice goat bells ring after its first flight the young gerfalcon's talons tighter on my glove |
Intervju sa Vladimirom Arsenijevićem...15.8.2011.
|
Vladimir Arsenijević (b. 1965 in Pula, Croatia, SFR Yugoslavia) is an awarded and internationally acclaimed Serbian writer, translator, editor and publicist. He won the 1994 NIN-award thus becoming the youngest ever recipient of this prestigious prize for his first novel In the Hold (U potpalublju). This was the very first debut book ever rewarded with this prize. This anti-war book was soon translated to 20 languages and placed Arsenijevic almost instantly among the most translated Serbian writers ever. His second novel Andjela was published in 1997 as the second book of the conceived CLOACA MAXIMA quartet. In 2000. he published a book of essayistic prose entitled Mexico - the War Diary (Meksiko – ratni dnevnik). His fourth book, Ishmail (Išmail), published in 2004, is a graphic novel of sorts and presents the result of his creative cooperation with the alternative cartoon artist Aleksandar Zograf. In 2008. Arsenijevic published his fifth book, Predator, a collection of six overlapping stories which, when reads together and in a sequel, form a loose novel. His sixth book was published in 2009. - a collection of essays entitled Yugolaboratoria (Jugolaboratorija).
Besides his literary work, Arsenijevic is an active columnist who publishes essays and other texts in a wide range of different media, both printed and electronic, all over the region of former Yugoslavia. He is also a well known editor who formed and developed RENDE publishing house, and held position of it's editor-in-charge ever since the year 2000. However, he left in spring 2007. due to unresolved problems with other co-founders. For the next four years, until 2011, he was running a Belgrade subsection of a distinguished Croatian publishing house VBZ. Vladimir Arsenijevic is also one of the founders of the regional literary festival KROKODIL. Nowadays, once again, lives as an independent writer and writes a weekly column in the Belgrade daily newspaper Press. |
Vladimir Arsenijević (rođ.1965. u Puli, Hrvatska, bivša SFR Jugoslavija) je nagrađivan i međunarodno priznati srpski književnik, prevodilac, urednik i publicista. 1994. god. dodeljena mu je NIN-ova nagrada za njegov prvi roman "U potpalublju", čime je postao najmlađi dobitnik ove prestižne književne nagrade. Po prvi put je ova nagrada dodeljena za jedan debitantski roman. Ovaj anti-ratni roman je ubrzo preveden na dvadeset jezika čime je Arsenijević istovremeno ubrojen u najčešće prevođene srpske književnike. Njegov drugi roman "Andjela" objavljen je 1997. kao drugi deo od četiri ciklusa CLOACA MAXIMA. 2000. god objavio je knjigu esejističke proze pod nazivom "Meksiko – ratni dnevnik". Njegova četvrta knjiga "Išmail", objavljena 2004. je rezultat njegove saradnje sa alternativnim strip crtačem Aleksandrom Zografom. Tokom 2008. Arsenijević je objavio svoju petu knjigu, "Predator", zbirku šest međusobno preklapajućih priča koje, ako se čitaju pojedinačno, ili u nizu, čine roman. Njegova šesta knjiga, objavljena tokom 2009. je zbirka eseja pod nazivom "Jugolaboratorija".
Pored svog književnog rada, Arsenijevic je aktivni kolumnista koji objavljuje eseje i druge tekstove u različitim medijima, štampanim kao i elektronskim, u svim delovima bivše Jugoslavije. Takođe je osnivač i priznati urednik izdavačke kuće RENDE , na čijem se čelu nalazio od godine osnivanja, 2000. Međutim, napušta mesto urednika u proleće 2007. zbog merazrešenih problema sa ostalim suosnivačima. Tokom sledeće četiri godine, sve do 2011, vodi predstavništvo renomirane izdavačke kuće iz hrvatske - VBZ. Vladimir Arsenijevic takođe je i jedan od osnivača regionalnog književnog festivala KROKODIL. U novije vreme, ponovo, živi kao nezavisni književnik i piše nedeljne kolumne za beogradski dnevni list Press. Translated by Danijela Milosavljević |
PUT OKO SVETA ZA 60 SEKUNDI
Privlači Vas Zapadna Evropa i Amerika, dugo ste živeli u Engleskoj?
Pa, privlače me realno onoliko koliko me privlači čitav svet oko mene indiskriminativno, ništa manje i ništa više. Istina, u ranoj mladosti zaista sam obožavao Englesku, ponajviše zbog engleskog panka uz koji sam odrastao, i sačekao sam prvu priliku (završena srednja škola i odslužena vojska) da se preselim tamo. Što sam i učinio, u devetnaestoj godini života, i živeo u Londonu narednih pet godina.
Šta sputava Vašu dinamiku?
Hm, komplikovano pitanje. Ali, suvišak obaveza bi bio najprecizniji odgovor. Moram da radim mnogo toga da bih preživeo, a pitanja golog preživljavanja ne utiču baš pozitivno na kreativni proces. S druge strane, otkrio sam to empirijski, kad nema borbe, nema ni uzbudljivog stvaralaštva. Tako to ide. Zato mi je ipak drago što moram svakodnevno da mislim na svoj „hleb nasušni“. Tada najbolje cenim dragocenost slobodnih trenutaka koje onda posvetim radu na novoj knjizi. Ako ide sporo, šta ću, nemam ja ništa s tim.
„Rende“ je bila Vaša izdavačka kuća?
Pa, formalno uzev, Rende nikad nije bila moja izdavačka kuća. Ona pripada Slađani Novaković. Ali ja sam bio jedan od osnivača, njen prvi urednik, i postavio sam temelje na kojima ta kuća i dan danas čvrsto stoji.
Krokodil je trodnevni festival čitanja na kome su autori bivše SFRJ?
Tako je, iako sve više naginjemo ideji da pojačavamo internacionalni aspekt festivala jer ćemo se u protivnom vrlo brzo naći u zatvorenom krugu. Domaća književna scena (mislim na regionalnu, pisanu bilo kojom od varijanti bivšeg srpskohrvatskog jezika) je mali incestuozni krug i malo je tu sveže krvi i novih nada. Nedostatak uzbuđenja na lokalu, zamenjivaćemo ubuduće interesantnim stranim gostima festivala.
Umetnički rad Krokodila od početka do danas?
Uh, pa, održali smo do sad tri letnja trodnevna i jedan zimski jednodnevni festival u Beogradu, kao i niz gostovanja u gradovima poput Pule, Ljubljane, Inđije i Lajpciga. U ove prethodne tri godine etablirali smo se definitivno kao najuzbudljiviji i najdinamičniji književni događaj ne samo u Srbiji već u celom regionu.
Boraveći u Meksiku svirali ste sa međunarodnim teksaško-britansko-srpskim punk bendom “Los Armstrings”, sa kojima ste je objavili jedini nosač zvuka “Wanderlust”.
Tačno. To je bio moj privremeni povratak muzici kojom sam se bavio od svoje četrnaeste godine života pa do pomenutog odlaska u London kad sam, paradoksalno, našavši se u tom gradu muzike, prestao da se bavim tim. Bilo je sjajno svirati u Meksiko sitiju, Kuarnavaci, Puebli i drugim gradovima u kojima su Los Armstrings nastupali. Bend je bio sačinjen od ljudi koji su se te 1999. zatekli u Meksiko sitiju a dolazili su iz Sjedinjenih država, Vel. Britanije i Srbije. Raspali smo se nakon godinu i po dana tako što smo praktično simultano napustili Meksiko siti. I danas smo u kontaktu iako živimo na različitim delovima planete. Ipak, objavili smo CD „Wanderlust“ na kom je zabeleženo ono što smo za tih godinu i po dana uradili. Tu se vidi, tj. čuje, da je reč o bendu koji je imao potencijala da napreduje dalje, ali nismo imali vremena da stignemo do te tačke. Ipak, ono što smo uradili za tako kratko vreme čini me ponosnim. To smatram jednako važnim delom svoje „karijere“ kao i knjige koje sam do sad objavio, čak i ako niko drugi to ne primećuje.
Kako se raspao bend Urbane Gerile i ono što je ostalo nezaboravno za Vas?
Urbana Gerila je bila tinejdžerski pank rok bend i jedan od prvih i verovatno najautentičniji pank bend koji je Beograd ikad proizveo i koji je postojao u periodu 1979-1981. Ona se i nije raspala već transformisala u minimalistički rani elektro post-pank bend Berliner Strasse koji je postojao u naredne dve i po godine a onda se i to raspalo jer smo svi simultano, kao vršnjaci, bili poslati u vojsku. To je i inače u to vreme predstavljalo uobičajeni kraj ili barem dugu pauzu u radu tih tinejdžerskih grupa iz tog doba.
Da li ste ikada poželeli da možete obrisati deo onoga što ste napisali, nakon što je knjiga objavljena?
Pa ja neprestano brišem i pišem ponovo i gotovo da nijedno izdanje bilo koje moje knjige nije baš istovetno s prethodnim jer ja neprestano nešto tu čačkam i doterujem. Nijednu svoju knjigu ne smatram baš gotovom, a kako je većina njih u organskoj vezi kroz likove koji se simultano pojavljuju u više njih, sve one i dalje nastaju paralelno i meni samom vremenom bivaju sve jasnije i jasnije. Tako da ovo pitanje smatram bespredmetnim, jer ono što želim da obrišem ja lepo i obrišem. A ono što želim da promenim ili dopišem, ja promenim i dopišem. I nema tu ni velike mudrosti ni bilo kakvog etičkog problema. Moje knjige biće gotove kad mene više ne bude bilo.
Šta je krajnja odgovornost pisca i prema kome?
Ne znam ima li je. Prema samom sebi, pretpostavljam.
Šta mislite o trenutnom stanju na našoj književnoj sceni? Kuda ide književnost? Ima li ona nekakav smer ili se vrti u krug?
Književnost se trenutno nalazi u jednoj izuzetno čudnoj krizi. Mladi ljudi sve više format knjige doživljavaju zastarelim, a neretko i ono što u njima piše, takođe. Knjige su za mlade ljude danas, ispada, prespore i nedovoljno ubedljive. Oni kao da ne znaju šta bi tačno s njima, i ne osećaju da nešto značajno gube nečitanjem. Za nas koji se ovim poslom bavimo to sve više nalikuje na neku zastarelu retro delatnost koja se održava na veštačkim plućima. Poput komponovanja opereta ili klasčinog baleta, na primer. S druge strane, knjige su na sve strane, i sve ih je više, a osvojile su i elektronski domen formatima kao što su e-knjige ili audio-knjige tako da mi se čini da se tu vodi jedan manje ili više tih rat za opstanak i još uvek nije izvesno na šta će čitava ta stvar proizaći. Ostaje da čekamo i vidimo.
Šta je sadržaj vaše nove knjige i kada očekujete da se nađe u knjižarama?
Moja nova knjiga MINUT – PUT OKO SVETA ZA 60 SEKUNDI je novela sačinjena od 25 priča koje se odvijaju u jednom jedinom minutu u vremenu ali raspoređenih po vremenskim zonama. Ona je nastala u saradnji sa sjajnom vizuelnom umetnicom Valentinom Broštean i predstavlja jedan interesantan eksperiment u okviru formata grafičke knjige. Knjiga će biti objavljena ove jeseni, a takođe će biti objavljeno i novo izdanje moje prve knjige U POTPALUBLJU. U međuvremenu, ja radim na jednom obimnijem delu, romanu pod nazivom TRI OCA. Nadam se da ću u narednih godinu dana završiti rad i na toj knjizi koja je verovatno najambicioznije zamišljena i izvedena od svih mojih dosadašnjih naslova.
Privlači Vas Zapadna Evropa i Amerika, dugo ste živeli u Engleskoj?
Pa, privlače me realno onoliko koliko me privlači čitav svet oko mene indiskriminativno, ništa manje i ništa više. Istina, u ranoj mladosti zaista sam obožavao Englesku, ponajviše zbog engleskog panka uz koji sam odrastao, i sačekao sam prvu priliku (završena srednja škola i odslužena vojska) da se preselim tamo. Što sam i učinio, u devetnaestoj godini života, i živeo u Londonu narednih pet godina.
Šta sputava Vašu dinamiku?
Hm, komplikovano pitanje. Ali, suvišak obaveza bi bio najprecizniji odgovor. Moram da radim mnogo toga da bih preživeo, a pitanja golog preživljavanja ne utiču baš pozitivno na kreativni proces. S druge strane, otkrio sam to empirijski, kad nema borbe, nema ni uzbudljivog stvaralaštva. Tako to ide. Zato mi je ipak drago što moram svakodnevno da mislim na svoj „hleb nasušni“. Tada najbolje cenim dragocenost slobodnih trenutaka koje onda posvetim radu na novoj knjizi. Ako ide sporo, šta ću, nemam ja ništa s tim.
„Rende“ je bila Vaša izdavačka kuća?
Pa, formalno uzev, Rende nikad nije bila moja izdavačka kuća. Ona pripada Slađani Novaković. Ali ja sam bio jedan od osnivača, njen prvi urednik, i postavio sam temelje na kojima ta kuća i dan danas čvrsto stoji.
Krokodil je trodnevni festival čitanja na kome su autori bivše SFRJ?
Tako je, iako sve više naginjemo ideji da pojačavamo internacionalni aspekt festivala jer ćemo se u protivnom vrlo brzo naći u zatvorenom krugu. Domaća književna scena (mislim na regionalnu, pisanu bilo kojom od varijanti bivšeg srpskohrvatskog jezika) je mali incestuozni krug i malo je tu sveže krvi i novih nada. Nedostatak uzbuđenja na lokalu, zamenjivaćemo ubuduće interesantnim stranim gostima festivala.
Umetnički rad Krokodila od početka do danas?
Uh, pa, održali smo do sad tri letnja trodnevna i jedan zimski jednodnevni festival u Beogradu, kao i niz gostovanja u gradovima poput Pule, Ljubljane, Inđije i Lajpciga. U ove prethodne tri godine etablirali smo se definitivno kao najuzbudljiviji i najdinamičniji književni događaj ne samo u Srbiji već u celom regionu.
Boraveći u Meksiku svirali ste sa međunarodnim teksaško-britansko-srpskim punk bendom “Los Armstrings”, sa kojima ste je objavili jedini nosač zvuka “Wanderlust”.
Tačno. To je bio moj privremeni povratak muzici kojom sam se bavio od svoje četrnaeste godine života pa do pomenutog odlaska u London kad sam, paradoksalno, našavši se u tom gradu muzike, prestao da se bavim tim. Bilo je sjajno svirati u Meksiko sitiju, Kuarnavaci, Puebli i drugim gradovima u kojima su Los Armstrings nastupali. Bend je bio sačinjen od ljudi koji su se te 1999. zatekli u Meksiko sitiju a dolazili su iz Sjedinjenih država, Vel. Britanije i Srbije. Raspali smo se nakon godinu i po dana tako što smo praktično simultano napustili Meksiko siti. I danas smo u kontaktu iako živimo na različitim delovima planete. Ipak, objavili smo CD „Wanderlust“ na kom je zabeleženo ono što smo za tih godinu i po dana uradili. Tu se vidi, tj. čuje, da je reč o bendu koji je imao potencijala da napreduje dalje, ali nismo imali vremena da stignemo do te tačke. Ipak, ono što smo uradili za tako kratko vreme čini me ponosnim. To smatram jednako važnim delom svoje „karijere“ kao i knjige koje sam do sad objavio, čak i ako niko drugi to ne primećuje.
Kako se raspao bend Urbane Gerile i ono što je ostalo nezaboravno za Vas?
Urbana Gerila je bila tinejdžerski pank rok bend i jedan od prvih i verovatno najautentičniji pank bend koji je Beograd ikad proizveo i koji je postojao u periodu 1979-1981. Ona se i nije raspala već transformisala u minimalistički rani elektro post-pank bend Berliner Strasse koji je postojao u naredne dve i po godine a onda se i to raspalo jer smo svi simultano, kao vršnjaci, bili poslati u vojsku. To je i inače u to vreme predstavljalo uobičajeni kraj ili barem dugu pauzu u radu tih tinejdžerskih grupa iz tog doba.
Da li ste ikada poželeli da možete obrisati deo onoga što ste napisali, nakon što je knjiga objavljena?
Pa ja neprestano brišem i pišem ponovo i gotovo da nijedno izdanje bilo koje moje knjige nije baš istovetno s prethodnim jer ja neprestano nešto tu čačkam i doterujem. Nijednu svoju knjigu ne smatram baš gotovom, a kako je većina njih u organskoj vezi kroz likove koji se simultano pojavljuju u više njih, sve one i dalje nastaju paralelno i meni samom vremenom bivaju sve jasnije i jasnije. Tako da ovo pitanje smatram bespredmetnim, jer ono što želim da obrišem ja lepo i obrišem. A ono što želim da promenim ili dopišem, ja promenim i dopišem. I nema tu ni velike mudrosti ni bilo kakvog etičkog problema. Moje knjige biće gotove kad mene više ne bude bilo.
Šta je krajnja odgovornost pisca i prema kome?
Ne znam ima li je. Prema samom sebi, pretpostavljam.
Šta mislite o trenutnom stanju na našoj književnoj sceni? Kuda ide književnost? Ima li ona nekakav smer ili se vrti u krug?
Književnost se trenutno nalazi u jednoj izuzetno čudnoj krizi. Mladi ljudi sve više format knjige doživljavaju zastarelim, a neretko i ono što u njima piše, takođe. Knjige su za mlade ljude danas, ispada, prespore i nedovoljno ubedljive. Oni kao da ne znaju šta bi tačno s njima, i ne osećaju da nešto značajno gube nečitanjem. Za nas koji se ovim poslom bavimo to sve više nalikuje na neku zastarelu retro delatnost koja se održava na veštačkim plućima. Poput komponovanja opereta ili klasčinog baleta, na primer. S druge strane, knjige su na sve strane, i sve ih je više, a osvojile su i elektronski domen formatima kao što su e-knjige ili audio-knjige tako da mi se čini da se tu vodi jedan manje ili više tih rat za opstanak i još uvek nije izvesno na šta će čitava ta stvar proizaći. Ostaje da čekamo i vidimo.
Šta je sadržaj vaše nove knjige i kada očekujete da se nađe u knjižarama?
Moja nova knjiga MINUT – PUT OKO SVETA ZA 60 SEKUNDI je novela sačinjena od 25 priča koje se odvijaju u jednom jedinom minutu u vremenu ali raspoređenih po vremenskim zonama. Ona je nastala u saradnji sa sjajnom vizuelnom umetnicom Valentinom Broštean i predstavlja jedan interesantan eksperiment u okviru formata grafičke knjige. Knjiga će biti objavljena ove jeseni, a takođe će biti objavljeno i novo izdanje moje prve knjige U POTPALUBLJU. U međuvremenu, ja radim na jednom obimnijem delu, romanu pod nazivom TRI OCA. Nadam se da ću u narednih godinu dana završiti rad i na toj knjizi koja je verovatno najambicioznije zamišljena i izvedena od svih mojih dosadašnjih naslova.
Intervju sa Miroslavom Dušanićem...07.6.2011.
.
NIJANSAMA I BOJAMA
Miroslav B. Dušanić, rođen 1961. u Pojezni/Derventa (BiH). Prije izbjeglištva živeo i radio u Beogradu, do 1990. godine. U Nemačkoj objavljuje u književnim časopisima u Nemačkoj, Austriji I Švajcarskoj (Schnippsel, Die Brucke, Schrieb, Dulzinea…), zastupljen u mnogobrojnim antologijama I autorskim knjigama, između ostalih, 2006. treća nagrada renomiranog časopisa “Die Berliner Literaturkritik”, prva nagrada za poeziju biblioteke I muzeja grada Ciriha, jedno vrijeme bio urednik za poeziju u časopisu “Schrieb” iz Erdingena, njegov autorski blog “Lyrik –Lyric – Poezija” arhivira Nemački arhiv za literaturu (Deutsches Literaturarchiv – Marbach) kao I Virtuelna biblioteka za Germanistiku (Germanistik im Netz), poezija prevođena na španski I rumunski jezik…
Ritam je važan kao igra reči za vas?
Ne… to ne bih mogao da potvrdim, bar ne za moje tekstove. Ja sam prije svega opčinjen riječima. One zavisno od svog značenja i važnosti koje im ja u datom momentu pridajem, zauzimaju („osvajaju“) određeno mjesto u tekstu. Tako stvoren niz riječi – ta neobična slagalica bliskih ili pojmovno suprotnih riječi – kod mene je samo ponekad skladan i odaje utisak da je namjerno ritmizovan. No, meni lično to ne igra nikakvu ulogu, značajnija mi je poruka koja je u tekstu sadržana...
Bavite se fotografijom,da li nalazite u njima inspiraciju za poeziju?
Moje fotografije nastaju spontano i diletantske su… Ja ustvari i ne bih smio da ih nazivam fotografijama. Recimo da su to tehnički nekorektno izvedeni zapisi u slici. Moje fotografije su ponekad pjesme, a ponekad priče…
Na fotografijama pretezno su manastiri i crkve, ima li neki poseban razlog?
Naravno… crkve, manastiri, ikone, brada i bore na licu su za mene simboli duhovnosti…
Ponosni pogled blista i unutrašnja sigurnost, imate izraz lica sveca na fotografijama?
Odrastao sam u sredini gdje je vladala nemaština, gdje je parče pogače bio privilegija i dar Božji… Mnogo čega je tu nedostajalo, ali jedino čega se imalo bio je obraz… A cijenio se samo čist i pošten. Skoro svi seljaci moga kraja u svojim haljinama liče na monahe i svece. Ako je bar djelić sredine iz koje potičem oslikan I vidljiv u izrazu moga lica onda sam ja sretan čovjek.
Da li kanibalizam i reinkarnacija imaju povezivanje u vašem umu?
Precizan odgovor na ovo pitanje bi bio previše opširan, jer bih morao da objasnim kako ja spoznajem značenje ovih pojmova kod tzv. Primitivnog i današnjeg modernog, intelektualnog bića… Ali ako izričito zahtijevate, oni u mojim tumačenjima imaju izuzetno negativno značenje… Dovodim ih u vezu sa težnjom čovjeka da bude neuništiv, dakle postane Bogom ili mu se bar približi i bude besmrtan… No, ja lično želim da budem konačan…
Koliko je važan osećaj optimizma za karijeru?
Sigurno veliki, no, karijera je nešto što ja ne stavljam u prvi plan…
Kad pogledate unazad karijeru, da li postoji momenat koji se izdvaja posebno uzbudljivo?
Možda u tuđini ponovni start od nule… Da li je bio uzbudljiv, zavisi od ugla gledanja, a da je bio težak, bio je…
O autorskom blogu „Lyrik – Lyric”
Moj blog nema nikakvih književnih pretenzija… U njemu su nagoviještena moja interesovanja, a nastao je iz lične potrebe. Čovjek u tuđini – koji iz kojekakvih razloga ne može da živi u otadžbini, niti može u dogledno vrijeme da je posjeti – prinuđen je da improvinzuje. Zvuči pomalo patetično ali ovaj blog je stvarno moja virtuelna domovina… Srećan sam kada mi se poneko javi, a ako tu još pronađe nešto što mu se sviđa, još sam srećniji…
Da li pratite svoje instinkte?
Slušam govor moga tijela I pokušavam da ga ispravno shvatim – ponekad u tome i uspijevam. Recimo, da nije tako, poodavno ne bih bio među živim osobama…
Da li imate bilo kakve oblike rituala za pisanje?
Da. Ja pišem samo spontano i usputno (onako u prolazu)… Kod sebe uvijek imam više naliv pera, hemijskih i grafitnih olovki, ako nemam bloka pišem na svemu, na čemu se pisati može – od toaletnog papira, računa iz prodavnice do tekstila i stranica knjige koju trenutno čitam… A ako ništa drugo nemam u ruci, zabilješke ću da nanesem na sopstvenu kožu…
Ko je vaš izvor inspiracije?
Na prvom mjestu priroda i život sa svim svojim nijansama i bojama, a kada bih bio pisac romana potpisivao bih se sa Dostojevski, Andrić, Selimović, Markes ili Eko, kratke priče i novele bih pisao kao Borhes, Kafka, Handke ili barem Albahari… Kad bih bio pjesnik zvao bih se Crnjanski, Popa, Miodrag Pavlović ili Čarls Simić… Kao što vidite sve sami pusti snovi…
Postoje li autobiografske tajne koje ste spremni da podelite sa nama?
Mislim da bi svaki iole normalan čovjek rado sve svoje tajne izbrbljao i podijelio sa drugim i na taj način se oslobodio jednog ogromnog tereta koji mu život čini težim, ali tako “ogoljavanje” je samo pred Bogom moguće… Nije tajna ali možda ne znate da majku i najbolje prijatelje nisam vidio dvadeset dvije godine, da bih volio da posjetim grob oca na čijoj sahrani, nisam mogao da prisustvujem…
O radu i strpljenju, na kraju sve je uspeh?
O radu bih radije da ćutim, jer se najčešće povezuje sa prisilom… Strpljenje i žrtvovanje su izuzetne vrline, kojih je sve manje, a na kraju svega je smrt. Za neke kao kazna, za nekek kao oslobađanje, a za druge kao zasluženi mir… Volio bih da se umirim…
Ritam je važan kao igra reči za vas?
Ne… to ne bih mogao da potvrdim, bar ne za moje tekstove. Ja sam prije svega opčinjen riječima. One zavisno od svog značenja i važnosti koje im ja u datom momentu pridajem, zauzimaju („osvajaju“) određeno mjesto u tekstu. Tako stvoren niz riječi – ta neobična slagalica bliskih ili pojmovno suprotnih riječi – kod mene je samo ponekad skladan i odaje utisak da je namjerno ritmizovan. No, meni lično to ne igra nikakvu ulogu, značajnija mi je poruka koja je u tekstu sadržana...
Bavite se fotografijom,da li nalazite u njima inspiraciju za poeziju?
Moje fotografije nastaju spontano i diletantske su… Ja ustvari i ne bih smio da ih nazivam fotografijama. Recimo da su to tehnički nekorektno izvedeni zapisi u slici. Moje fotografije su ponekad pjesme, a ponekad priče…
Na fotografijama pretezno su manastiri i crkve, ima li neki poseban razlog?
Naravno… crkve, manastiri, ikone, brada i bore na licu su za mene simboli duhovnosti…
Ponosni pogled blista i unutrašnja sigurnost, imate izraz lica sveca na fotografijama?
Odrastao sam u sredini gdje je vladala nemaština, gdje je parče pogače bio privilegija i dar Božji… Mnogo čega je tu nedostajalo, ali jedino čega se imalo bio je obraz… A cijenio se samo čist i pošten. Skoro svi seljaci moga kraja u svojim haljinama liče na monahe i svece. Ako je bar djelić sredine iz koje potičem oslikan I vidljiv u izrazu moga lica onda sam ja sretan čovjek.
Da li kanibalizam i reinkarnacija imaju povezivanje u vašem umu?
Precizan odgovor na ovo pitanje bi bio previše opširan, jer bih morao da objasnim kako ja spoznajem značenje ovih pojmova kod tzv. Primitivnog i današnjeg modernog, intelektualnog bića… Ali ako izričito zahtijevate, oni u mojim tumačenjima imaju izuzetno negativno značenje… Dovodim ih u vezu sa težnjom čovjeka da bude neuništiv, dakle postane Bogom ili mu se bar približi i bude besmrtan… No, ja lično želim da budem konačan…
Koliko je važan osećaj optimizma za karijeru?
Sigurno veliki, no, karijera je nešto što ja ne stavljam u prvi plan…
Kad pogledate unazad karijeru, da li postoji momenat koji se izdvaja posebno uzbudljivo?
Možda u tuđini ponovni start od nule… Da li je bio uzbudljiv, zavisi od ugla gledanja, a da je bio težak, bio je…
O autorskom blogu „Lyrik – Lyric”
Moj blog nema nikakvih književnih pretenzija… U njemu su nagoviještena moja interesovanja, a nastao je iz lične potrebe. Čovjek u tuđini – koji iz kojekakvih razloga ne može da živi u otadžbini, niti može u dogledno vrijeme da je posjeti – prinuđen je da improvinzuje. Zvuči pomalo patetično ali ovaj blog je stvarno moja virtuelna domovina… Srećan sam kada mi se poneko javi, a ako tu još pronađe nešto što mu se sviđa, još sam srećniji…
Da li pratite svoje instinkte?
Slušam govor moga tijela I pokušavam da ga ispravno shvatim – ponekad u tome i uspijevam. Recimo, da nije tako, poodavno ne bih bio među živim osobama…
Da li imate bilo kakve oblike rituala za pisanje?
Da. Ja pišem samo spontano i usputno (onako u prolazu)… Kod sebe uvijek imam više naliv pera, hemijskih i grafitnih olovki, ako nemam bloka pišem na svemu, na čemu se pisati može – od toaletnog papira, računa iz prodavnice do tekstila i stranica knjige koju trenutno čitam… A ako ništa drugo nemam u ruci, zabilješke ću da nanesem na sopstvenu kožu…
Ko je vaš izvor inspiracije?
Na prvom mjestu priroda i život sa svim svojim nijansama i bojama, a kada bih bio pisac romana potpisivao bih se sa Dostojevski, Andrić, Selimović, Markes ili Eko, kratke priče i novele bih pisao kao Borhes, Kafka, Handke ili barem Albahari… Kad bih bio pjesnik zvao bih se Crnjanski, Popa, Miodrag Pavlović ili Čarls Simić… Kao što vidite sve sami pusti snovi…
Postoje li autobiografske tajne koje ste spremni da podelite sa nama?
Mislim da bi svaki iole normalan čovjek rado sve svoje tajne izbrbljao i podijelio sa drugim i na taj način se oslobodio jednog ogromnog tereta koji mu život čini težim, ali tako “ogoljavanje” je samo pred Bogom moguće… Nije tajna ali možda ne znate da majku i najbolje prijatelje nisam vidio dvadeset dvije godine, da bih volio da posjetim grob oca na čijoj sahrani, nisam mogao da prisustvujem…
O radu i strpljenju, na kraju sve je uspeh?
O radu bih radije da ćutim, jer se najčešće povezuje sa prisilom… Strpljenje i žrtvovanje su izuzetne vrline, kojih je sve manje, a na kraju svega je smrt. Za neke kao kazna, za nekek kao oslobađanje, a za druge kao zasluženi mir… Volio bih da se umirim…
kratka izbjeglička
ako mi se ikada
livada
mog zavičaja
u oči ponovo
preslika
bilo očeva ili
ona komšijska
velika
budi milostiv
gospode
u njedra mi zmiju
udjeni
neka mi u srce
otrov ubrizga i
oslobodi me
mučnog brojanja
nasilno
upokojenih očiju
© by Miroslav B. Dušanić
ako mi se ikada
livada
mog zavičaja
u oči ponovo
preslika
bilo očeva ili
ona komšijska
velika
budi milostiv
gospode
u njedra mi zmiju
udjeni
neka mi u srce
otrov ubrizga i
oslobodi me
mučnog brojanja
nasilno
upokojenih očiju
© by Miroslav B. Dušanić
Intervju sa Sašom Jelenkovićem..21.3.2011.g.
Za Svetski dan poezije i Svetski dan knjige
Saša Jelenković
Saša Jelenković (1964), pesnik iz Zaječara,dobitnik „Disove nagrade”, koju dodeljuje Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” iz Čačka. Autor je zbirki pesama: „Neprijatna geometrija” (1992), „Ono što ostaje” (1993), „Heruvimske tajne” (1994), „Kraljevska objašnjenja” (1998), „Knjiga o srcu” (2002), „Elpenorova pisma” (2003), „Elpenorovo buđenje” (2004) i „Elpenori” (2006). Dobitnik je nagrada: „Matićev šal”, „Milan Rakić” i „Vasko Popa”. Član je Srpskog PEN centra.
Živi u Zaječaru, direktor je Matične biblioteke „Svetozar Marković”.
Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” iz Čačka upravo je objavila njegovu novu zbirku „Knjiga o sumnji” (izabrane pesme).
Šta je književnost za Vas i kako vidite njenu poziciju danas?
Književnost je ključ. Samo je naša odluka da li njime vrata odbravljujemo ili zabravljujemo.
Često putujete, gost ste na književnim susretima, festivalima, član žirija. Šta na tim susretima govorite o savremenoj književnosti i šta Vas pitaju?
Moram da Vas razočaram, na žalost. U poređenju sa većinom mojih kolega, ja zaista malo putujem. Delom zbog toga što imam i previše poslovnih i privatnih obaveza, a delom i zbog toga što ne spadam u onu ‘prvu ligu’ atraktivnih pisaca. Pa me retko gde i zovu. Eto, poslednjih put sam išao u Gadžin Han, na književno veče posvećeno Miljkoviću. A i to je bilo ima već skoro godinu dana. Nastojim da što manje govorim o savremenoj književnosti, pošto nisam siguran u svoju kompetenciju po tom pitanju. Pre bih za sebe rekao da sam posvećeni čitalac koji se trudi da bude otvoren za različite uticaje. Što se žiriranja tiče, i tu stvari ne stoje sjajno – osim što sam član žirija za savremeni dramski tekst, pri Fondaciji ‘’Zoran Radmilović’ u Zaječaru, i kako saznah od Zorana Pešića Sigme, eto, i žirija za nagradu ‘Branko Miljković’, to je sve. Moram ovom prilikom da razbijem uvreženu famu o tome kako sam uticajan čovek u srpskoj književnosti. Uopšte nije tako. Ja sam Saša Jelenković, čovek koji čita, ponešto zapiše, i to je sve.
Kako vidite sudbinu Vaše književne generacije?
Mislim da uopšte nismo loše prošli. Svi smo na broju, živi i relativno zdravi, s obzirom na uložene napore da zdravlje narušimo, pišemo, objavljujemo, padne i po neka nagrada.Nismo imali prevelikih uspona niti padova, u pravom smislu reči jedna melanholična generacija.
Bilo je nagrada i priznanja. Hoćete li upoznati naše čitalace sa njima?
Ah, recimo ovako. Moja biografija, književna, je prilicno ispunjena, mada iz moje generacije ima nagrađivanijih pesnika od mene. Ne bih sada gnjavio čitaoce nabrajanjem, prosto ukucavanje u Google daće odgovor na Vaše pitanje.
Šta Vam je sledeći izazov, imate li već neku ideju?
Nastojim da radim na romanu koji sam otpočeo još 2005. godine kada sam dobio stipendiju iz Fonda ‘’Borislav Pekić’’ za najbolji sinopsis romana. Takođe, voleo bih da dovršim poemu ‘Gola molitva’.
Manifestacija posvećena poeziji. Čime će biti obeležen Svetski dan poezije?
Koliko mogu da pratim, primetio sam da postoji manifestacija koja nas opominje kako poezija ujeda, povodom Svetskog dana poezije, ali moram da kažem kako zaista nisam upućen u detalje, niti su organizatori smatrali da bih imao da dodam svoj kamen njihovoj građevini. U svakom slučaju, želim im da se dobro zabave.
I da ne bude pobesnelih, ako već poezija ujeda.
Svetski dan knjige koji se obeležava u celom svetu, koliko je to drugačije nego kod nas?
Kod nas je sve drugačije.
Da li smo odsutni iz vremena u kome se tražimo, iz one prvobitne stvarnosti?
Svako sebe traži na različitim stranama. Šta bi bila prvobitna stvarnost, nisam sasvim siguran,ali pretpostavljam da je u pitanju onaj autentični i neponovljivi trenutak našeg prepoznavanja, ona sekunda u kojoj nam se otvaraju horizonti, delić kosmosa u kojem vidimo i sebe. Svako je spreman ili nespreman za susret sa samim sobom. Ono što pokušavam svojom poezijom jeste da pronađem Reč koja je izgubljena.
Kao iskusni pisac ostali ste u rodnom gradu, imali ste priliku sigurno da odete i šta Vas vezuje za Zaječar?
Da se razumemo, ja sam kao mlad čovek iskoristio prvu priliku koja mi se ukazala da pobegnem iz Zaječara koji je u ono vreme bio kolosalna jedna rupčaga, i mrak kakav se teško može zamisliti. Pobegao sam najpre u Jugoslovensku narodnu armiju, mada bih pre rekao da me je ‘pobeglo’, a potom sam, ne vraćajući se kući niti na jedan dan, ostao u Beogradu da studiram svetsku književnost. U Zaječar me je ‘vratilo’ kada je ono Slobodan odlučio da zaratisa vascelim svetom, i kada sam ostao bez posla i bilo kakvih prihoda morao da se, mislio sam privremeno, vratim u Zaječar. Gde me evo i Vi nalazite, nakon dvanaest godina. Za Zaječar me vezuje sasvim iracionalna i zdravim razumom teško objašnjiva veza, i izvesna doza lenjosti koja me sprečava da iz njega odem. Mogu da kažem kako ja ovde samo imam adresu, a da suštiniski ne obitavam u Zaječaru. Teško je na pragu pedesete godine praviti radikalne rezove.
U Zaječaru i okolini ima puno dobrih književnika, da li bi mogli izdvojiti nekoga?
Teško bih Vam mogao odgovoriti na ovo pitanje, a da zadržim pravu meru objektivnosti i pravednosti prema mojim dragim kolegama.
Saša Jelenković
Saša Jelenković (1964), pesnik iz Zaječara,dobitnik „Disove nagrade”, koju dodeljuje Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” iz Čačka. Autor je zbirki pesama: „Neprijatna geometrija” (1992), „Ono što ostaje” (1993), „Heruvimske tajne” (1994), „Kraljevska objašnjenja” (1998), „Knjiga o srcu” (2002), „Elpenorova pisma” (2003), „Elpenorovo buđenje” (2004) i „Elpenori” (2006). Dobitnik je nagrada: „Matićev šal”, „Milan Rakić” i „Vasko Popa”. Član je Srpskog PEN centra.
Živi u Zaječaru, direktor je Matične biblioteke „Svetozar Marković”.
Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” iz Čačka upravo je objavila njegovu novu zbirku „Knjiga o sumnji” (izabrane pesme).
Šta je književnost za Vas i kako vidite njenu poziciju danas?
Književnost je ključ. Samo je naša odluka da li njime vrata odbravljujemo ili zabravljujemo.
Često putujete, gost ste na književnim susretima, festivalima, član žirija. Šta na tim susretima govorite o savremenoj književnosti i šta Vas pitaju?
Moram da Vas razočaram, na žalost. U poređenju sa većinom mojih kolega, ja zaista malo putujem. Delom zbog toga što imam i previše poslovnih i privatnih obaveza, a delom i zbog toga što ne spadam u onu ‘prvu ligu’ atraktivnih pisaca. Pa me retko gde i zovu. Eto, poslednjih put sam išao u Gadžin Han, na književno veče posvećeno Miljkoviću. A i to je bilo ima već skoro godinu dana. Nastojim da što manje govorim o savremenoj književnosti, pošto nisam siguran u svoju kompetenciju po tom pitanju. Pre bih za sebe rekao da sam posvećeni čitalac koji se trudi da bude otvoren za različite uticaje. Što se žiriranja tiče, i tu stvari ne stoje sjajno – osim što sam član žirija za savremeni dramski tekst, pri Fondaciji ‘’Zoran Radmilović’ u Zaječaru, i kako saznah od Zorana Pešića Sigme, eto, i žirija za nagradu ‘Branko Miljković’, to je sve. Moram ovom prilikom da razbijem uvreženu famu o tome kako sam uticajan čovek u srpskoj književnosti. Uopšte nije tako. Ja sam Saša Jelenković, čovek koji čita, ponešto zapiše, i to je sve.
Kako vidite sudbinu Vaše književne generacije?
Mislim da uopšte nismo loše prošli. Svi smo na broju, živi i relativno zdravi, s obzirom na uložene napore da zdravlje narušimo, pišemo, objavljujemo, padne i po neka nagrada.Nismo imali prevelikih uspona niti padova, u pravom smislu reči jedna melanholična generacija.
Bilo je nagrada i priznanja. Hoćete li upoznati naše čitalace sa njima?
Ah, recimo ovako. Moja biografija, književna, je prilicno ispunjena, mada iz moje generacije ima nagrađivanijih pesnika od mene. Ne bih sada gnjavio čitaoce nabrajanjem, prosto ukucavanje u Google daće odgovor na Vaše pitanje.
Šta Vam je sledeći izazov, imate li već neku ideju?
Nastojim da radim na romanu koji sam otpočeo još 2005. godine kada sam dobio stipendiju iz Fonda ‘’Borislav Pekić’’ za najbolji sinopsis romana. Takođe, voleo bih da dovršim poemu ‘Gola molitva’.
Manifestacija posvećena poeziji. Čime će biti obeležen Svetski dan poezije?
Koliko mogu da pratim, primetio sam da postoji manifestacija koja nas opominje kako poezija ujeda, povodom Svetskog dana poezije, ali moram da kažem kako zaista nisam upućen u detalje, niti su organizatori smatrali da bih imao da dodam svoj kamen njihovoj građevini. U svakom slučaju, želim im da se dobro zabave.
I da ne bude pobesnelih, ako već poezija ujeda.
Svetski dan knjige koji se obeležava u celom svetu, koliko je to drugačije nego kod nas?
Kod nas je sve drugačije.
Da li smo odsutni iz vremena u kome se tražimo, iz one prvobitne stvarnosti?
Svako sebe traži na različitim stranama. Šta bi bila prvobitna stvarnost, nisam sasvim siguran,ali pretpostavljam da je u pitanju onaj autentični i neponovljivi trenutak našeg prepoznavanja, ona sekunda u kojoj nam se otvaraju horizonti, delić kosmosa u kojem vidimo i sebe. Svako je spreman ili nespreman za susret sa samim sobom. Ono što pokušavam svojom poezijom jeste da pronađem Reč koja je izgubljena.
Kao iskusni pisac ostali ste u rodnom gradu, imali ste priliku sigurno da odete i šta Vas vezuje za Zaječar?
Da se razumemo, ja sam kao mlad čovek iskoristio prvu priliku koja mi se ukazala da pobegnem iz Zaječara koji je u ono vreme bio kolosalna jedna rupčaga, i mrak kakav se teško može zamisliti. Pobegao sam najpre u Jugoslovensku narodnu armiju, mada bih pre rekao da me je ‘pobeglo’, a potom sam, ne vraćajući se kući niti na jedan dan, ostao u Beogradu da studiram svetsku književnost. U Zaječar me je ‘vratilo’ kada je ono Slobodan odlučio da zaratisa vascelim svetom, i kada sam ostao bez posla i bilo kakvih prihoda morao da se, mislio sam privremeno, vratim u Zaječar. Gde me evo i Vi nalazite, nakon dvanaest godina. Za Zaječar me vezuje sasvim iracionalna i zdravim razumom teško objašnjiva veza, i izvesna doza lenjosti koja me sprečava da iz njega odem. Mogu da kažem kako ja ovde samo imam adresu, a da suštiniski ne obitavam u Zaječaru. Teško je na pragu pedesete godine praviti radikalne rezove.
U Zaječaru i okolini ima puno dobrih književnika, da li bi mogli izdvojiti nekoga?
Teško bih Vam mogao odgovoriti na ovo pitanje, a da zadržim pravu meru objektivnosti i pravednosti prema mojim dragim kolegama.
Intervju sa Olgom Lalić Krowickom..31.1.2011.g.
SANJAM OTADŽBINU
Tat.: Koliko tajni ima Olga Lalić-Krowicka
Mnogo.
Tat.:Koliko si izdala knjiga i koja ti najdraža nagrada unutar mnogobrojnih antologija?
Objavila sam zajedno više 20 autorskih knjiga i knjiga prevoda. Sve su mi drage. Najdraža mi je nagrada koju mi je priznao prošle godine Beogradski aforistički klub i mnoge druge, kao i stipendija iz Poljskoga Ministarstva Kulture. A od knjiga, antologija slavenskih umjetnosti, gdje sam uvrstila više od 500 vlastitih prevoda književnika iz mnogih slavenskih zemalja i svijeta. A od mojih zbirki najdraža mi je prva zbirka Dzisiaj przyjdzie w brązowym, u kojoj sam ispisala moje mladenačke i životne bolove i tegobe,.
Tat.: Pišeš pesme, kratke priče, haiku i drame?
Nekada sam pisala mnogo, sada više vremena posvećujem prevodima. Znala bih napisati u toku dana više od 20 pjesama etc. Napisala sam mnogo pjesama koje s vremenom planiram da izdam u obliku knjige. Počela sam pisati kad sam imala šest godina i nisam nikada prestajala da pišem. Moja prva pjesma je bila o gradu Šibeniku i dalmatinskom proljeću. U djetinjstvu često sam čitala poeziju Dragutina Tadijanovića i Desanke Maksimović, kao i Vesne Parun i Vesne Krmpotić. Rastušje, tj. rodno selo Tadijanovića me je asociralo na moje rane djetinjske doživljaje u Čistoj Maloj. Ujutro kad bih se probudila (imala sam tada šest godina), gledala bih izlazak sunca nasred dvorišta Ili bih otvarala prozor i čtala poeziju Tadijanovića, koja mi je inspiracja za čitav život, zamišljala bih da je moje selo za mene tako simbolično, kao i za Tadijanovića njegovo Rastušje. Nakon čitanja išla bih kod djeda, u drugi dio dvorišta, i otišli bi zajezdno goniti stado u kras.
A kasnije kad sam bila neto starija i kad bih se zaljubila čitala bih Desankinu poeziju i tražila u njoj razlog za moju zaljubljenost. Često bih je pronašla, jer Desankina poezija, kao i obadviju Vesni uvodila me u svijet „bogatstva ljubavi”, u kojem bih pronašla inspiraciju i motivaciju.
Tat.: Sva porekla su ti draga i iz svakog si ponela određene uspomene - Šibenik (Hrvatska)? - Poljsko-srpsko poreklo?
Porijekla su mi draga. Sva imaju svoje dobre i loše strane.Vredi uzeti iz svakoga ono što je najlijepše i spojiti to u je dnu cijelinu, osobu. Djelimčno se osjećam Srpkinjom, djelimično Poljakinjom, djelimično Dalmatinkom, a najviše Slovenkom, iako imam djelimično jevrejsko korjenje od strane maminog pradjeda, koje mi je također drago.
Tat.: Saradnja sa časopisima i uobličena saradnja unutar njih?
Sarađujem sa mnogobrojnim časopisima i suradnja, da kucnem u drvo, napreduje veoma lijepo. Upoznala sam mnoge urednike, pisce i druge umjetnike i zaista su to divni ljudi, prijatelji i suradnici. Zadovoljna sam rezultatima suradnje.
Tat.: Prevodila si poeziju Poljskih autora na srpski jezik I Srpskih autora na poljski?
Prevodila sam i prevodim. Drago mi je to što prevodim i što mogu da sa time podržim druge umjetnike. Mnogi zaista lijepo pišu i vredi ih prevoditi.
Tat.: Savremenu književnost - Kako je prihvaćena u Poljskoj?
Savremena knjževnost u Poljskoj je veoma opširna. Ima mnogo dobrih i znamenitih umjetnika, kojih vrediti čitati i obogaćivati vlastitu dušu i um. Cijenim jako savremenu poljsku poeziju, između ostalih : Tadeuša Ruževiča, Rafala Vojačka, Evu Lipsku, Adama Zagajevskoga, Vislavu Šimvborsku, Česlava Miloša i mnoge druge. A od proze Rišarda Kapušćinjskoga, majstora poljske reportaže. Djela mnogih poljskih pisaca su mi inspiracja i podrška u životu.
Tat.: Šta si dobila, a šta izgubila odlaskom u Poljsku?
Ostala sam bez doma, a dobila sam nostalgiju i pronašla sam sebe. Volim Poljsku.
Tu je sada moj dom. Izgubila sam more, otoke, masline, vinograde, a dobila sam ljubav moga muža, toplinu, razumjevanje i podršku. Dobila sam mogućnost posjećivanja znamenitih krakovskih pozorišta, opere, mogućnost razvoja u mnogim oblastima. Dobila sam sebe i ljubav. A šta može biti lijepše i veće od ljubavi?
Tat.: Da li nekada budna sanjaš?
Često. Sanjam moju otadžbinu i djetinjstvo prije rata na prostorima bivše Jugoslavije.Često mislim o mome pokojnom djedi, koji mi je pokazao ljubav prema drugom čovjeku. Ujutro kad se budim često čujem šum mora, ali to nije šum mora, nego šum dulanskih vjetrova i šuma Jugoslavije.
Tat.: Da li misliš da su pisci malo ,,čudni i da žive u nekom svom svetu’’ ?
To je vrlo normalno. Svi mi imamo svoje svijetove i svoje priče, kao i breme i razloge za inspiraciju. Čudnost nas karakteriše. Čudnost je lijepota te vrste talenta i profesije.
Tat.: Poruka onima koji te vole?
Volite me i dalje i družimo se i surađujmo, jer to je lijepo. Volim i ja vas.
www.poezija.com.pl
www.poezija.com.pl/linki.htm
Tat.: Koliko tajni ima Olga Lalić-Krowicka
Mnogo.
Tat.:Koliko si izdala knjiga i koja ti najdraža nagrada unutar mnogobrojnih antologija?
Objavila sam zajedno više 20 autorskih knjiga i knjiga prevoda. Sve su mi drage. Najdraža mi je nagrada koju mi je priznao prošle godine Beogradski aforistički klub i mnoge druge, kao i stipendija iz Poljskoga Ministarstva Kulture. A od knjiga, antologija slavenskih umjetnosti, gdje sam uvrstila više od 500 vlastitih prevoda književnika iz mnogih slavenskih zemalja i svijeta. A od mojih zbirki najdraža mi je prva zbirka Dzisiaj przyjdzie w brązowym, u kojoj sam ispisala moje mladenačke i životne bolove i tegobe,.
Tat.: Pišeš pesme, kratke priče, haiku i drame?
Nekada sam pisala mnogo, sada više vremena posvećujem prevodima. Znala bih napisati u toku dana više od 20 pjesama etc. Napisala sam mnogo pjesama koje s vremenom planiram da izdam u obliku knjige. Počela sam pisati kad sam imala šest godina i nisam nikada prestajala da pišem. Moja prva pjesma je bila o gradu Šibeniku i dalmatinskom proljeću. U djetinjstvu često sam čitala poeziju Dragutina Tadijanovića i Desanke Maksimović, kao i Vesne Parun i Vesne Krmpotić. Rastušje, tj. rodno selo Tadijanovića me je asociralo na moje rane djetinjske doživljaje u Čistoj Maloj. Ujutro kad bih se probudila (imala sam tada šest godina), gledala bih izlazak sunca nasred dvorišta Ili bih otvarala prozor i čtala poeziju Tadijanovića, koja mi je inspiracja za čitav život, zamišljala bih da je moje selo za mene tako simbolično, kao i za Tadijanovića njegovo Rastušje. Nakon čitanja išla bih kod djeda, u drugi dio dvorišta, i otišli bi zajezdno goniti stado u kras.
A kasnije kad sam bila neto starija i kad bih se zaljubila čitala bih Desankinu poeziju i tražila u njoj razlog za moju zaljubljenost. Često bih je pronašla, jer Desankina poezija, kao i obadviju Vesni uvodila me u svijet „bogatstva ljubavi”, u kojem bih pronašla inspiraciju i motivaciju.
Tat.: Sva porekla su ti draga i iz svakog si ponela određene uspomene - Šibenik (Hrvatska)? - Poljsko-srpsko poreklo?
Porijekla su mi draga. Sva imaju svoje dobre i loše strane.Vredi uzeti iz svakoga ono što je najlijepše i spojiti to u je dnu cijelinu, osobu. Djelimčno se osjećam Srpkinjom, djelimično Poljakinjom, djelimično Dalmatinkom, a najviše Slovenkom, iako imam djelimično jevrejsko korjenje od strane maminog pradjeda, koje mi je također drago.
Tat.: Saradnja sa časopisima i uobličena saradnja unutar njih?
Sarađujem sa mnogobrojnim časopisima i suradnja, da kucnem u drvo, napreduje veoma lijepo. Upoznala sam mnoge urednike, pisce i druge umjetnike i zaista su to divni ljudi, prijatelji i suradnici. Zadovoljna sam rezultatima suradnje.
Tat.: Prevodila si poeziju Poljskih autora na srpski jezik I Srpskih autora na poljski?
Prevodila sam i prevodim. Drago mi je to što prevodim i što mogu da sa time podržim druge umjetnike. Mnogi zaista lijepo pišu i vredi ih prevoditi.
Tat.: Savremenu književnost - Kako je prihvaćena u Poljskoj?
Savremena knjževnost u Poljskoj je veoma opširna. Ima mnogo dobrih i znamenitih umjetnika, kojih vrediti čitati i obogaćivati vlastitu dušu i um. Cijenim jako savremenu poljsku poeziju, između ostalih : Tadeuša Ruževiča, Rafala Vojačka, Evu Lipsku, Adama Zagajevskoga, Vislavu Šimvborsku, Česlava Miloša i mnoge druge. A od proze Rišarda Kapušćinjskoga, majstora poljske reportaže. Djela mnogih poljskih pisaca su mi inspiracja i podrška u životu.
Tat.: Šta si dobila, a šta izgubila odlaskom u Poljsku?
Ostala sam bez doma, a dobila sam nostalgiju i pronašla sam sebe. Volim Poljsku.
Tu je sada moj dom. Izgubila sam more, otoke, masline, vinograde, a dobila sam ljubav moga muža, toplinu, razumjevanje i podršku. Dobila sam mogućnost posjećivanja znamenitih krakovskih pozorišta, opere, mogućnost razvoja u mnogim oblastima. Dobila sam sebe i ljubav. A šta može biti lijepše i veće od ljubavi?
Tat.: Da li nekada budna sanjaš?
Često. Sanjam moju otadžbinu i djetinjstvo prije rata na prostorima bivše Jugoslavije.Često mislim o mome pokojnom djedi, koji mi je pokazao ljubav prema drugom čovjeku. Ujutro kad se budim često čujem šum mora, ali to nije šum mora, nego šum dulanskih vjetrova i šuma Jugoslavije.
Tat.: Da li misliš da su pisci malo ,,čudni i da žive u nekom svom svetu’’ ?
To je vrlo normalno. Svi mi imamo svoje svijetove i svoje priče, kao i breme i razloge za inspiraciju. Čudnost nas karakteriše. Čudnost je lijepota te vrste talenta i profesije.
Tat.: Poruka onima koji te vole?
Volite me i dalje i družimo se i surađujmo, jer to je lijepo. Volim i ja vas.
www.poezija.com.pl
www.poezija.com.pl/linki.htm
Olga Lalić Krowicka, Poljska
Intervju sa Zoranom Bognarom, Beograd, Srbija...27.12.2010.g.
MOJA RELIGIJA JE
ZAPANJUJUĆA JASNOĆA NEIZGOVORENIH REČI
Zoran Bognar jedan je od najoriginalnijih, najprevođenijih i najnagrađivanijih glasova srpske poezije u ovom trenutku (www.zoranbognar.com). Mnogi bi se složili i jedan od najkontraverznijih… Autor je desetak pesničkih zbirki, dva romana i tri knjige eseja. Njegova poezija prevođena je sedamnaest jezika. Dobitnik je mnogih naših najuglednijih nagrada među kojima su i “Matićev šal”, “Rade Drainac”, “Isidora Sekulić”, “Srboljub Mitić”, «Milutin Uskoković», „Milan Bogdanović“; kao i međunarodnih književnih nagrada: “Vannelli” (1997, Italija), “Sredozemni lav” (1998, Crna Gora) i “Hubert Burda” (1999, Nemačka)… Ove godine pojavila mu se nova poetska trilogija pod nazivom «Albedo, Aura, Alhemija» u izdanju Balkanskog književnog glasnika…
Zbog čega pisac piše kao da neće doživeti sutrašnji dan, kao da mu je svaki dan poslednji, kao da piše testament?
Prema svemu na svetu trebalo bi imati upravo takav odnos... ako ste plesač trebalo bi da plešete kao da vam je poslednji, ako ste pevač trebalo bi da pevate kao da pevate poslednju pesmu u životu, ako ste sportaš trebalo bi svaki put kad se takmičite da date i poslednji atom snage koji imate... tako i pisac kad piše trebalo bi da u svakom delu da sve što ume i oseća jer samo ako imate pošten odnos prema onom čime se bavite i ako se daje maksimum može se računati na svevremeni kvalitet...
Spadate li u red «hipnotisanih» pisaca koje ne napušta «hipnoza» stvaralačkog zanosa?
Nomad sam beskraja... apsolutni rapsod... A ako pod «hipnotisani» mislite na termin pasionirani... onda bi se složio da spadam u tu grupu...
Zavirimo li u retrovizor pesnikovih snoviđenja, šta ćemo tamo ugledati?
Raznorazna onirička iskustva, metamorfoze, strahove, strepnje, nadanja, želje, treptaje, drhtanja, strahove, iskušenja... koji su se docnije otelotvorila i ovekovečila u volšebnu poeziju...
Susretali ste neobične ličnosti. Koje su na vas ostavile najupečatljiviji trag?
Da, zaista sam se susretao i družio se sa neobičnim i velikim ljudima od Alena Ginzberga, Ivana V. Lalića, Brane Petrovića, Antonija Porpete, Mihaela Krigera, Antonele Anjede, Franka Vanelija sve do Katerine Karizoni... ali na mene su najupečatljiviji trag ipak ostavili Peter Handke (čovek neverovatne energije, beskompromisnosti, hrabrosti i pravdoljubivosti; čovek koji je i u trećem milenijumu ostao veran prirodnom načinu života daleko od tehnokratskih proizvoda, stvari i pošasti kao što su to mobilni telefon, kompjuter, e mail adresa, face book, skype; čovek koji je «operisan» od materijalnog sveta jer sve novčane iznose od nagrada koje dobija prosleđuje u dobrotvorne svrhe), kao i Đorđe Vid Tomašević (naš čuveni antropolog, pesnik, poliglota i istoričar umetnosti koji je čitav svoj radni vek proveo u Americi predavajući na etabliranim univerzitetima kao što su Berkli, Kalifornija, Bafalo i San Francisko; čovek koji je govorio tečno devet jezika i koji je imao zvanje emeritusa ili u prevodu na naš jezik nešto kao «profesor nad profesorima»; čovek neverovatne erudicije i vrlo liberalnih shvatanja i pogleda na svet, prava intelektualna gromada)...
Da li se čarolija zvana pisanje toliko uvuče pesniku pod kožu da ne može više bez nje?
Upravo tako... mada bih pre rekao da se uvuče u vene i krvotok... pisanje je piščeva leukemija... s kojom živi i umire... i šuruje sa večnošću...
Koje su svoje ljubavi pesnici najviše opevali?
Kako koji... svaki pesnik ima različite ljubavi koje su mu svete... za jednoga je to žena o kojoj je sanjao ceo život, za drugoga je to dete ili majka, za trećeg možda rodni grad, za četvrtoga ko zna šta...
Ima li pisac svoje svetinje i relikvije?
I to je slučaj od pisca do pisca... neki imaju drugi ne... dok jedni veruju drugi sve opovrgavaju i poništavaju... mada nikad nisam verovao u poeziju koja nastaje iz takvog devijantnog stanovišta i nihilizma...
Pesnik poseduje moć predviđanja i prorokovanja, moć koja se giba na granici stvarnog i nestvarnog?
Mnogi pesnici poseduju tu moć... ne svi... ali oni koji stvaraju iz magme i iz uteruse većinom su u «službi» prekognicije... Kažu da nije lako biti prorok u svom selu... ali eto, meni se desilo da budem prorok u svom rodnom gradu Vukovaru i da kroz svoje pesme sedam godina pre najavim kao će moj Vukovar i još mnogi «Vukovari» goriti kao Sodoma i Gomora... Naravno da bih bio mnogo srećniji da nisam pogodio i da se ništa od toga nije dogodilo... ali Mefistofelos manifest je već bio napisan i sve se odvijalo tako precizno kao po akribijski zloćudnom scenariju...
Verujete li da između matične knjige rođenih i umrlih čovek živi život koji je zapisan negde među zvezdama?
Verujem... kao i što verujem da će i posle toga živeti neki drugi život... ali da to već ovisi o karmi... ili o Kantaru božjem koji nam sudi na osnovu onoga što smo uradili u prethodnim životima...
Verujete li da su pesnici deca bogova?
Verujem... pogotovo što je Danilo Kiš svojevremeno govorio da je pesnicima, baš kao i bogovima, sve unapred oprošteno...
Verujete li u snove? Da li su vam nekad nešto predskazali? Da li je san samo negativ filma a stvarnost pokretne slike snoviđenja?
Kažu da su snovi buduća stvarnost... Za mnoge snove košmarnog sadržaja voleo bih da me nikada nisu ni posetili, ali ima i onih snova koje bih jako želeo da se obestine...
Kako god bilo... moramo priznati da su volšebna ta onirička iskustva koja spadaju u onu retku grupu stanja kojima čovek ne vlada...
Postoji li neko mesto gde pronalazite inspiraciju, gde se preporodite, prikupljate energiju... nege pored reke, u manastiru, na nekom usamljenom mestu?
Bilo je jedno takvo mesto na Kalemegdanskoj tvrđavi koje se nalazi tik iznad zoološkog vrta gde su smešteni lavovi i koje je bilo devedesetih godina obraslo u šikaru... mesto gotovo neprohodno... To mesto sam onako za sebe zvao Bognarov trg i tu sam napisao 90 % mojih beogradskih pesama... Danas je sve to raščišćeno i na tom mestu se nalazi kafe «Tvrđava» gde i dalje volim doći popiti piće... ali na žalost tu više ne mogu da pišem...
Svi nosimo svoj krst i svoj beleg od rođenja i svi imamo svoju amajliju (neko brojanicu, neko čudnovatu ikonu, parče tisovine). Šta je vaša amajlija?
Imam je i ja... no kad bih vam je otkrio... nisam više siguran da li bi bila samo moja...
Imate li svog andjela čuvara?
Jadan je čovek koji ga nema...
Pre nego što se rodi na carski rez i u placenti tajni, pupkom vezana za nebo, pesma je prokrijumčarena preko mosta od mesečine iz naših duša. Slažete li se?
Recimo da bi i to moglo biti jedno od mogućih metaforičnih tumačenja nastanka pesme.
Među umetnicima (piscima, slikarima, kompozitorima) ima dosta čudaka, snevača, istraživača nebeskog tajanstva, jasnovida. Vidite li sebe među njima?
Opšte je poznato da je tanka linija ili granica između ludaka i genija. Bilo bi pretenciozno da odgovorim vidim li sebe među njima, ali bi mi svakako bilo zanimljivo da čujem ili pročitam kako me drugi doživljavaju po tom pitanju.
Verujete li u inkarnaciju?
Nepobitno i nesumnjivo... verujem u seobu duša... kao u volšebni lavirint kruga u kojem je svaki (takozvani) kraj samo novi početak...
Da li vam se nekada desilo nešto neobično... nešto što ni danas ne možete da objasnite?
Jeste...pamtim jedan period kada sam se osećao kao da sam u Zoni sumraka... Osećao sam nerazumnu bol u leđima koja je trajala mesecima iako sam bio u sjajnoj fizičkoj spremi i kondiciji... Dve noći zaredom mi je uletao šišmiš u spavaću sobu... i leteo iznad kreveta tik meni iznad glave... Strašno sam se uplašio i zabrimuo tih dana... i bio ubeđen da su to đavolja posla... u pravom smislu reči... I dan danas verujem da su me neki vudu likovi uzeli iz ko zna kojih razloga na zub i bacali li mi raznorazne kletve i zloćudne fetiše na moj život, duh i telo... Ne ponovilo se... Sada sam ponovo na Ti sa svih svojih 7 čakri...
Da li ti se nekad desilo da čitaš nečije misli?
Hmmmmmmmmmmm... pa to mi je omiljen «sport»... ha, ha, ha...
Veliki vladari, kraljevi, vojskovođe... imali su svoje gragologe, hiromante, zvezdočitače... A vi? Imate li svoju zvezdu vodilju?
Naravno... hodočasnik sam Novog Svetla... i ona me vodi na tom volšebnom Putu svetlosti...
Vaše su knjige pune mistike, zapečaćenih tajni, nagoveštaja, predskazanja. Mnoge su se vaše pesme obistinile kao preko indiga... Kako to objašnjavate?
Teško je to objasniti osim ukoliko ne verujete da ste baš vi, što bi englezi rekli, «the chosen one», odnosno izabrani od Svedržitelja da budete medijum kroz koji će to «iscuriti» na svetlost dana...
Verujete li da ljubav ili prijateljstva na čoveka deluju kao lekovito bilje, kao isceljujući izvor?
Naravno... Pa i Bitlsi su još onomad pevali «All you need is love!»...
Slavni pesnici govorili su da su kad stvaraju svoja dela u nekakvom stvaralačkom transu i da ih to drži sve vreme stvaralačkog čina kao da su u nekom drugom svetu i u nekom drugom vremenu. Da li je i s vama takav slučaj?
Jeste. Sam proces stvaranja jednog poetskog ili proznog dela zahteva raznorazne transformacije i tela i duha i uma... Slične transformacije doživljavaju glumci u pozorištu s tim što su njihove transformacije dok igraju druge ličnosti sa raznoraznim karakterima eksplicitne, a kod pisaca i pesnika se te transformacije odvijaju implicitno za radnim stolom... Volim taj trenutak... kada napišem pesmu...i kad ustanem od radnog stola da pokupim delove tela «razbacane» po radnoj sobi...
Verujete li da svako negde ima svog dvojnika?
Ako je to tačno... mislim da to i nije neka privilegija... jer vredno je samo ono što je unikatno, originalno, autohtono... No, oni koji žele da imaju svoga dvojnika... a do današnjeg dana ga nisu sreli... neka ne brinu... Amerikanci već ispunjavaju i takve želje... i mogu da im projektuju klona po njihovim merama... Pitanje je samo ko je i koliko uopšte spreman za takav ples sa đavolom...
U šta verujete... u ljubav (na prvi pogled), Boga...
I u ljubav (na prvi pogled)... i u Boga... i u Albedo, Auru, Alhemiju... jer: moja religija je zapunjujuća jasnoća neizgovorenih reči; moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja; Albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; Aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; Alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah...
Razgovarala: Tanja Debeljački
MOJA RELIGIJA JE
ZAPANJUJUĆA JASNOĆA NEIZGOVORENIH REČI
Zoran Bognar jedan je od najoriginalnijih, najprevođenijih i najnagrađivanijih glasova srpske poezije u ovom trenutku (www.zoranbognar.com). Mnogi bi se složili i jedan od najkontraverznijih… Autor je desetak pesničkih zbirki, dva romana i tri knjige eseja. Njegova poezija prevođena je sedamnaest jezika. Dobitnik je mnogih naših najuglednijih nagrada među kojima su i “Matićev šal”, “Rade Drainac”, “Isidora Sekulić”, “Srboljub Mitić”, «Milutin Uskoković», „Milan Bogdanović“; kao i međunarodnih književnih nagrada: “Vannelli” (1997, Italija), “Sredozemni lav” (1998, Crna Gora) i “Hubert Burda” (1999, Nemačka)… Ove godine pojavila mu se nova poetska trilogija pod nazivom «Albedo, Aura, Alhemija» u izdanju Balkanskog književnog glasnika…
Zbog čega pisac piše kao da neće doživeti sutrašnji dan, kao da mu je svaki dan poslednji, kao da piše testament?
Prema svemu na svetu trebalo bi imati upravo takav odnos... ako ste plesač trebalo bi da plešete kao da vam je poslednji, ako ste pevač trebalo bi da pevate kao da pevate poslednju pesmu u životu, ako ste sportaš trebalo bi svaki put kad se takmičite da date i poslednji atom snage koji imate... tako i pisac kad piše trebalo bi da u svakom delu da sve što ume i oseća jer samo ako imate pošten odnos prema onom čime se bavite i ako se daje maksimum može se računati na svevremeni kvalitet...
Spadate li u red «hipnotisanih» pisaca koje ne napušta «hipnoza» stvaralačkog zanosa?
Nomad sam beskraja... apsolutni rapsod... A ako pod «hipnotisani» mislite na termin pasionirani... onda bi se složio da spadam u tu grupu...
Zavirimo li u retrovizor pesnikovih snoviđenja, šta ćemo tamo ugledati?
Raznorazna onirička iskustva, metamorfoze, strahove, strepnje, nadanja, želje, treptaje, drhtanja, strahove, iskušenja... koji su se docnije otelotvorila i ovekovečila u volšebnu poeziju...
Susretali ste neobične ličnosti. Koje su na vas ostavile najupečatljiviji trag?
Da, zaista sam se susretao i družio se sa neobičnim i velikim ljudima od Alena Ginzberga, Ivana V. Lalića, Brane Petrovića, Antonija Porpete, Mihaela Krigera, Antonele Anjede, Franka Vanelija sve do Katerine Karizoni... ali na mene su najupečatljiviji trag ipak ostavili Peter Handke (čovek neverovatne energije, beskompromisnosti, hrabrosti i pravdoljubivosti; čovek koji je i u trećem milenijumu ostao veran prirodnom načinu života daleko od tehnokratskih proizvoda, stvari i pošasti kao što su to mobilni telefon, kompjuter, e mail adresa, face book, skype; čovek koji je «operisan» od materijalnog sveta jer sve novčane iznose od nagrada koje dobija prosleđuje u dobrotvorne svrhe), kao i Đorđe Vid Tomašević (naš čuveni antropolog, pesnik, poliglota i istoričar umetnosti koji je čitav svoj radni vek proveo u Americi predavajući na etabliranim univerzitetima kao što su Berkli, Kalifornija, Bafalo i San Francisko; čovek koji je govorio tečno devet jezika i koji je imao zvanje emeritusa ili u prevodu na naš jezik nešto kao «profesor nad profesorima»; čovek neverovatne erudicije i vrlo liberalnih shvatanja i pogleda na svet, prava intelektualna gromada)...
Da li se čarolija zvana pisanje toliko uvuče pesniku pod kožu da ne može više bez nje?
Upravo tako... mada bih pre rekao da se uvuče u vene i krvotok... pisanje je piščeva leukemija... s kojom živi i umire... i šuruje sa večnošću...
Koje su svoje ljubavi pesnici najviše opevali?
Kako koji... svaki pesnik ima različite ljubavi koje su mu svete... za jednoga je to žena o kojoj je sanjao ceo život, za drugoga je to dete ili majka, za trećeg možda rodni grad, za četvrtoga ko zna šta...
Ima li pisac svoje svetinje i relikvije?
I to je slučaj od pisca do pisca... neki imaju drugi ne... dok jedni veruju drugi sve opovrgavaju i poništavaju... mada nikad nisam verovao u poeziju koja nastaje iz takvog devijantnog stanovišta i nihilizma...
Pesnik poseduje moć predviđanja i prorokovanja, moć koja se giba na granici stvarnog i nestvarnog?
Mnogi pesnici poseduju tu moć... ne svi... ali oni koji stvaraju iz magme i iz uteruse većinom su u «službi» prekognicije... Kažu da nije lako biti prorok u svom selu... ali eto, meni se desilo da budem prorok u svom rodnom gradu Vukovaru i da kroz svoje pesme sedam godina pre najavim kao će moj Vukovar i još mnogi «Vukovari» goriti kao Sodoma i Gomora... Naravno da bih bio mnogo srećniji da nisam pogodio i da se ništa od toga nije dogodilo... ali Mefistofelos manifest je već bio napisan i sve se odvijalo tako precizno kao po akribijski zloćudnom scenariju...
Verujete li da između matične knjige rođenih i umrlih čovek živi život koji je zapisan negde među zvezdama?
Verujem... kao i što verujem da će i posle toga živeti neki drugi život... ali da to već ovisi o karmi... ili o Kantaru božjem koji nam sudi na osnovu onoga što smo uradili u prethodnim životima...
Verujete li da su pesnici deca bogova?
Verujem... pogotovo što je Danilo Kiš svojevremeno govorio da je pesnicima, baš kao i bogovima, sve unapred oprošteno...
Verujete li u snove? Da li su vam nekad nešto predskazali? Da li je san samo negativ filma a stvarnost pokretne slike snoviđenja?
Kažu da su snovi buduća stvarnost... Za mnoge snove košmarnog sadržaja voleo bih da me nikada nisu ni posetili, ali ima i onih snova koje bih jako želeo da se obestine...
Kako god bilo... moramo priznati da su volšebna ta onirička iskustva koja spadaju u onu retku grupu stanja kojima čovek ne vlada...
Postoji li neko mesto gde pronalazite inspiraciju, gde se preporodite, prikupljate energiju... nege pored reke, u manastiru, na nekom usamljenom mestu?
Bilo je jedno takvo mesto na Kalemegdanskoj tvrđavi koje se nalazi tik iznad zoološkog vrta gde su smešteni lavovi i koje je bilo devedesetih godina obraslo u šikaru... mesto gotovo neprohodno... To mesto sam onako za sebe zvao Bognarov trg i tu sam napisao 90 % mojih beogradskih pesama... Danas je sve to raščišćeno i na tom mestu se nalazi kafe «Tvrđava» gde i dalje volim doći popiti piće... ali na žalost tu više ne mogu da pišem...
Svi nosimo svoj krst i svoj beleg od rođenja i svi imamo svoju amajliju (neko brojanicu, neko čudnovatu ikonu, parče tisovine). Šta je vaša amajlija?
Imam je i ja... no kad bih vam je otkrio... nisam više siguran da li bi bila samo moja...
Imate li svog andjela čuvara?
Jadan je čovek koji ga nema...
Pre nego što se rodi na carski rez i u placenti tajni, pupkom vezana za nebo, pesma je prokrijumčarena preko mosta od mesečine iz naših duša. Slažete li se?
Recimo da bi i to moglo biti jedno od mogućih metaforičnih tumačenja nastanka pesme.
Među umetnicima (piscima, slikarima, kompozitorima) ima dosta čudaka, snevača, istraživača nebeskog tajanstva, jasnovida. Vidite li sebe među njima?
Opšte je poznato da je tanka linija ili granica između ludaka i genija. Bilo bi pretenciozno da odgovorim vidim li sebe među njima, ali bi mi svakako bilo zanimljivo da čujem ili pročitam kako me drugi doživljavaju po tom pitanju.
Verujete li u inkarnaciju?
Nepobitno i nesumnjivo... verujem u seobu duša... kao u volšebni lavirint kruga u kojem je svaki (takozvani) kraj samo novi početak...
Da li vam se nekada desilo nešto neobično... nešto što ni danas ne možete da objasnite?
Jeste...pamtim jedan period kada sam se osećao kao da sam u Zoni sumraka... Osećao sam nerazumnu bol u leđima koja je trajala mesecima iako sam bio u sjajnoj fizičkoj spremi i kondiciji... Dve noći zaredom mi je uletao šišmiš u spavaću sobu... i leteo iznad kreveta tik meni iznad glave... Strašno sam se uplašio i zabrimuo tih dana... i bio ubeđen da su to đavolja posla... u pravom smislu reči... I dan danas verujem da su me neki vudu likovi uzeli iz ko zna kojih razloga na zub i bacali li mi raznorazne kletve i zloćudne fetiše na moj život, duh i telo... Ne ponovilo se... Sada sam ponovo na Ti sa svih svojih 7 čakri...
Da li ti se nekad desilo da čitaš nečije misli?
Hmmmmmmmmmmm... pa to mi je omiljen «sport»... ha, ha, ha...
Veliki vladari, kraljevi, vojskovođe... imali su svoje gragologe, hiromante, zvezdočitače... A vi? Imate li svoju zvezdu vodilju?
Naravno... hodočasnik sam Novog Svetla... i ona me vodi na tom volšebnom Putu svetlosti...
Vaše su knjige pune mistike, zapečaćenih tajni, nagoveštaja, predskazanja. Mnoge su se vaše pesme obistinile kao preko indiga... Kako to objašnjavate?
Teško je to objasniti osim ukoliko ne verujete da ste baš vi, što bi englezi rekli, «the chosen one», odnosno izabrani od Svedržitelja da budete medijum kroz koji će to «iscuriti» na svetlost dana...
Verujete li da ljubav ili prijateljstva na čoveka deluju kao lekovito bilje, kao isceljujući izvor?
Naravno... Pa i Bitlsi su još onomad pevali «All you need is love!»...
Slavni pesnici govorili su da su kad stvaraju svoja dela u nekakvom stvaralačkom transu i da ih to drži sve vreme stvaralačkog čina kao da su u nekom drugom svetu i u nekom drugom vremenu. Da li je i s vama takav slučaj?
Jeste. Sam proces stvaranja jednog poetskog ili proznog dela zahteva raznorazne transformacije i tela i duha i uma... Slične transformacije doživljavaju glumci u pozorištu s tim što su njihove transformacije dok igraju druge ličnosti sa raznoraznim karakterima eksplicitne, a kod pisaca i pesnika se te transformacije odvijaju implicitno za radnim stolom... Volim taj trenutak... kada napišem pesmu...i kad ustanem od radnog stola da pokupim delove tela «razbacane» po radnoj sobi...
Verujete li da svako negde ima svog dvojnika?
Ako je to tačno... mislim da to i nije neka privilegija... jer vredno je samo ono što je unikatno, originalno, autohtono... No, oni koji žele da imaju svoga dvojnika... a do današnjeg dana ga nisu sreli... neka ne brinu... Amerikanci već ispunjavaju i takve želje... i mogu da im projektuju klona po njihovim merama... Pitanje je samo ko je i koliko uopšte spreman za takav ples sa đavolom...
U šta verujete... u ljubav (na prvi pogled), Boga...
I u ljubav (na prvi pogled)... i u Boga... i u Albedo, Auru, Alhemiju... jer: moja religija je zapunjujuća jasnoća neizgovorenih reči; moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja; Albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; Aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; Alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah...
Razgovarala: Tanja Debeljački
.
Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rodjen je 1965 godine u Vukovaru. Objavio je dva romana: Noć praznih ruku (1989) i Budno stanje sna (1993); desetak zbirki poezije od kojih izdvajamo: Bluz za šahovsku tablu (1986), Psiho-striptiz (1988), Ludilo Flojda Bertholda(1991), Ako se mrtvi jednog dana vrate (1993), Anonimna besmrtnost (1994), Novi potop (1996), Novi Nojev kovčeg (1997), Novi čovek (1999), Elizejska trilogija (2000), Albedo (2002), Aura (2003) i Alhemija (2005); tri knjige poetsko-fenomenoloških mikroeseja: Fotografije glasova (1997), Ejdetske slike (1998) i Fotografije glasova II (2002); manualis labor Nomad beskraja (2004); kao i dve antologije: Novo raspeće - antologija sa vreme ne srpske poezije kraja XX veka (2001) i Tečni kristal – antologija srpskog mikroeseja XX veka (2006).
Poezija Zorana Bognara prevodjena je na italijanski, francuski, engleski, madjarski, nemački, švedski, slovenački, grčki, makedonski, poljski, španski, turski, bugarski, holandski, friski i jermenski jezik. O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002).
Književne nagrade: "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Milan Lalić" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Zlatna struna" (1999), "Pivo Karamatijević" (1999), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Zlatna značka KPZ Srbije" (2000), "Vražogrnački točak" (2000), "Zlatni Orfej" (2001), "Srboljub Mitić" (2001), "Milutin Uskoković" (2003) i "Slobodan Džunić" (2006). Internacionalne književne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka,1999).
Živi u Beogradu kao profesionalni književnik. Predsednik je Fonda “Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti (www.fondarslonga.com )...
Poezija Zorana Bognara prevodjena je na italijanski, francuski, engleski, madjarski, nemački, švedski, slovenački, grčki, makedonski, poljski, španski, turski, bugarski, holandski, friski i jermenski jezik. O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice, 2002).
Književne nagrade: "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Milan Lalić" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Zlatna struna" (1999), "Pivo Karamatijević" (1999), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Zlatna značka KPZ Srbije" (2000), "Vražogrnački točak" (2000), "Zlatni Orfej" (2001), "Srboljub Mitić" (2001), "Milutin Uskoković" (2003) i "Slobodan Džunić" (2006). Internacionalne književne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka,1999).
Živi u Beogradu kao profesionalni književnik. Predsednik je Fonda “Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti (www.fondarslonga.com )...
Intervju sa Jadranom Zalokarom
|
Intervju sa Anom Šomlo
|
Copyright © 2010 DIOGEN pro cultura magazine Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić . Design LOGO - Stevo Basara. All Rights Reserved.
Contact E-mail: sabihadzi@gmail.com; WWW: http://sabihadzi.weebly.com/
Adresa magazina/Address of the magazine: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina
Contact E-mail: sabihadzi@gmail.com; WWW: http://sabihadzi.weebly.com/
Adresa magazina/Address of the magazine: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina
