Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, Europe                          MI OBJEDINJUJEMO RAZLIČITOSTI...WE ARE UNIFYING DIVERSITIES

---

ZORICA SENTIĆ...27.12.2010.
specijalno za DIOGEN pro kultura magazin/especially for DIOGEN pro culture magazine

---

Cher vrai Père Noël 

J’ai longtemps cru à la poste des rêves.  Je crois aujourd'hui que la poste des rêves est en grève. Ou que les rêves n’ envoient pas de lettre. Ils n’ écrivent pas, mais veulent être écrits. 



Du haut de votre nuage, vous lirez ces pages. Je vous promets d’être sage. Qu’importe que vous soyez vrai ou faux. Je ne prends que ce que j’ai : un petit rêve fait réalité. Je m’autorise de vous tutoyer, je sais que vous comprenez tout et  que tu pardonnes plus.



Mon petit doigt qui est malin me susurre à l’oreille que nous pourrions avoir de vos nouvelles à l’ occasion des fêtes. Mon petit doigt ne se trompe jamais. À quelle autre époque pourrais-tu te manifester ? Il est de tradition que tu passes dans la nuit du 24 décembre dans les chaumières. Les cheminées sont toutes allumées, et ici, le froid a gagné.



Mais je sais que tu es généreux et tout de rouge vêtu, ce qui ne gâte rien à l’affaire. Alors, écoute-moi bien… Ou plutôt, lis avec attention !



À un enfant qui m’a dit : “ Le père Noël est très gentil et je crois en lui. ”,  j’ai répondu : “ Oui, il est très gentil et moi aussi, je crois en lui ”.  Longtemps, j’ai cru que le vrai était vrai, puis que le vrai était faux puis que le faux était faux.



Qu’importe cette incertitude où personne ne se retrouve.  Vrai ou faux, tu feras aussi bien l’affaire. À chacun son père Noël. Donc je persiste.



En cette journée particulière, je voudrais simplement que tu entendes toutes les prières de notre monde et que tu transmettes le message à tous les bons dieux du ciel et de la terre. Que tous réunis, et pour une fois d’accord, nous fassent de ces superbes miracles pour que tous les enfants de la terre puissent rire au moins un jour de l’année, un seul jour… Même pas deux ni trois. Ce serait trop demander. Non, un seul jour. Mais le même jour pour tous ! Peut-être qu’après ça, dans le dictionnaire, la page qui contient le mot ennemi disparaîtra toute seule et que celle qui possède le mot paix se transformera en aile d’anges pour visiter tous les enfants du monde.





 Je sais, je sais ça va te faire de la peine car, juste au-dessus du mot ennemi, on trouve… le mot enneiger. Mais je rêve, c’est vrai. Les bons Dieux de la terre ne l’ont pas encore déchirée, cette mauvaise page, sans doute pour ne pas te fâcher.  Allons, un petit effort !  Tu peux bien te passer de neige, non ? Les enfants t’aimeront longtemps. Voilà !  J’ai écrit ce rêve que je poste à la presse n’ ayant pas ton adresse

P ‘tit Papa  Noël

Quand tu descendras du ciel

Oublie mon petit soulier*

Mais  n’oublie  pas  mon  vœu :

* Zorica Sentic

Dragi Deda- Mraze,   

Dugo sam verovala da postoji posta snova. Danas mislim da je posta snova u strajku.Ili da snovi ne salju pisma.  Oni ne pisu, ali oni zele da budu zapisani.                          


  Odozgo, sa visine svojih oblaka, citacete ove stranice. Obecavam Vam da cu biti pametna .Nije vazno da li ste pravi ili lazni. Ja verujem u ono sto imam - a imam jedan mali san koji je moja stvarnost. Ovlascujem samu sebe da vam govorim "Ti". Znam da Vi razumete sve, ali da Ti mozes da oprostis vise.


Moj mali prst, koji je vragolast, saputao je mom uhu da bismo mogli da dobijemo Tvoje novosti povodom praznika. Moj mali prst se nikad ne vara. U koje drugo vreme bi mogao da se pojavis? Ti tradicionalno prolazis kroz dimnjake 24. decembra nocu. Svi putevi su  vec osvetljeni, pa i ovi. Zima je uzela maha .


Znam da si  darezljiv i obucen sav u crveno odelo, da se ne urekne posao. E, pa, slusaj me dobro!… Ili, bolje receno, citaj pazljivo!

Jednom detetu koje mi je reklo : “ Deda Mraz je vrlo ljubazan, i ja verujem u njega  ”, odgovorila sam: “ Da, on je vrlo ljubazan,  i ja takodje verujem u njega ”.  Dugo sam verovala da je stvarno stvarno,zatim da je stvarno lazno, a zatim da je lazno lazno. Sta mari ova neizvesnost u kojoj se niko ne pronalazi?

Bez obzira da li si pravi ili lazni, Ti ces napraviti dobar posao. Svako  treba da ima svog Deda Mraza. Dakle, ja ne popustam.

 Tog posebnog dana, zelela bih jednostavno da cujes sve  molitve naseg sveta i da preneses poruke  svim dobrim bogovima neba i zemlje - da nam  svi ujedinjeni, i barem jednom slozni, prirede najveca 
cuda, da se sva deca na svetu smeju bar jedan dan u godini, samo jedan dan...Cak ne ni dva, ni tri...Bilo bi previse zahtevati takvo nesto. Ne, samo jedan dan! Ali isti dan za sve! Mozda bi, posle toga, sama nestala iz recnika ona strana koja sadrzi rec "neprijatelj" , a ona strana koja sadrzi rec "mir" pretvorila bi se u andjeoska krila koja  bi posetila svu decu sveta...



 Znam , znam da bi ti to otezalo situaciju  zato sto, bas iznad reci "neprijatelj', nalazimo…"pokriti snegom".Ali ja sanjarim, to je  istina . Dobri bogovi zemlje nisu  jos iscepali tu ruznu stranu, verovatno da te ne bi naljutili. Hajde da se malo pomucimo! Mozes li da se odreknes snega? Mozes li da dodjes bez njega? - Deca bi  te zbog toga volela zauvek!                             



   Eto! Zapisala sam ovaj san koji saljem preko novina posto nemam Tvoju adresu.



 Mali Deda- Mraze



Kad budes silazio sa neba



Zaboravi moju cizmicu, *


Ali ne zaboravi  moju zelju:


Prenesi ovu poruku dobrim bogovima.

 
 *hvala Gospodinu Tino  Rossi …

*Zorica Sentic

Querido Papà Noel,

Hizo mucho tiempo que creí en el correo de los sueños. Hoy creo que el correo de los sueños esta de huelga. Sino los sueños no mandan correos. No estiben, pero quieren recibir cartas.



En cima de las nubes, Vd. leerá estas páginas. Le prometo de ser buena. Que importa que Vd. sea verdadero o falso. No tomo solo lo que tengo: un sueñito puede volver a ser real. Me autorizo tutearse, sé que entiende todo y que me perdonas mas.



Tengo el presentimiento que podríamos recibir sus noticias durante las fiestas.
Mis presentimientos son siempre buenos. En que otra época podrías manifestarte? Tradicionalmente pasas por la Nochebuena en las chozas. Las chimeneas  están todas alumbradas, y aquí,  hace friísimo.

Pero sé que es generoso y todo de rojo vestido, lo que es una cosa mala.

Entonces, escúchame bien... o sino, lee con atención!
A un niño que me ha dicho: “ El Papà Noeles muy gentil y yo también,  creo en él“. Hizo mucho tiempo  creí que el verdadero era lo verdad,  puesto que el verdadero era falso puesto que el falso era falso.



Que importa esta incertidumbre en donde ninguna se encuentra. Verdad o falso, tu me convendrás. A cada uno su papa Noel. Luego, persisto.



En este día particular, me gustaría simplemente que entiendas todas las rezas de nuestro mundo y que transmitas el mensaje a todos los buenos dios del cielo y de la tierra. Que juntos, y de acuerdo una vez, hagamos de esos milagros para que todos los niños de la tierras puedan reír por lo menos un día durante el ano, solamente un día. No dos tampoco tres. Seria demasiado preguntado.

No, solamente un día. Pero el mismo día para todos! Quizás, después de eso, en el diccionario, la pagina, la pagina que contiene la palabra enemigo desaparecerá automáticamente y que la que contiene la palabra paz se trasformara en ala de ángeles para visitar a todos los niños del mundo.

Sé, sé que eso va te hacer pena pues, encima de mi enemigo, se encuentra... la palabra nevar. Pero sueno, es verdad. Los buenos Dios de la tierra todavía no lo ha desgarrado, esta mala pagina, sin duda para que no te disgustes. Vamos, un esfuercito! Tu puedes arreglarte sin nieve. Bueno! He escrito este sueno que he mando a la prensa porque no tengo tu dirección.

 Papito Noel
Cuando bajaras del cielo
Olvida mis zapatitos*
Pero no olvidas
Mi deseo:

Trasmita ese mensaje al los buenos dios

 *Perdón y gracias al Señor Tino Rossi...

*ZoricaSentic
Traducción de Maggy De Coster 

Dear true father Christmas - Santa Clause,

For a long time, I believed in mail dreams. Today, I believe the mail dreams are on strike, or that dreams do not send any letters. They do not write, but they want to be written.

From the top of your cloud, you will read these pages. I promise you to be kind. No matter that you may be true or unreal.  I allow you to say “tu” to me, I know that you understand everything and forgive ever more.

My little finger, which is clever, whispered in my ears that we might hear from you next Christmas. My little finger is never wrong. Is there another period during which you might appear too? Usually, on the 24th of December, you spend the night in all our homes. Fireplaces are all in fire, and here, the cold won.

Nevertheless, I know you are generous and that you are dressed all in red, which does not spoil the situation. Then listen to me… I would rather say, read carefully.

To a kid who told me “Father Christmas is ever too good and I believe in him” I answered, “Yes, he is very good and I believe in him, too”.

For a long time, I thought that true was true, and afterward that true was false, then that fake was fake. These uncertainties do not matter as long as no one understands it. Real or unreal, will make no difference. Father Christmas belongs to everyone, in the way he is viewed. Therefore, I keep it up.

In this special day, I would like you to listen simply to all the prayers coming from our world and that you transmit all the messages to all the gods in heaven and from the earth. May them all, come together and for once agree on, to make wonderful miracles in order to allow all the children from the earth to laugh at least one day, along the year.  We do not ask for more, just one, neither two, nor three. Would it be too much ? Just a single day! However, the same day for all! Maybe, after this, in the dictionary, the page containing the word enemy will vanish by itself and that the page containing the word peace will turn into wings of angels and will visit all the children of the world.

I know, I know that this will hurt your because just above the word enemy, in a French dictionary, we can find the word “enneiger” (to snow). Ok, I know, I keep on dreaming. All good gods living on earth, have not torn it, yet. Come on, make an effort. You can easily live without snow, can’t you? Here we are! I wrote this dream that I send to the press, as I do not know you address.

Little father Christmas,

When you come down from the sky,Don’t forget my small shoes, But don’t forget my wishes either

In addition, give this message to all the good gods.

Thank you Mr. Tino Rossi and forgive me.

* Zorica Sentic
Translated by Claude Cognard

---

Bajka za Božić    Paulo Coelho     Translated by /Prevod srpski - Zorica Sentić @  Gordana Vlajić

Stara legenda kaže da je, nekada davno, u jednoj zemlji, koju danas zovemo Austrija, živela porodica Buckhard koju sačinjavahu čovek, žena i dečak.   Bili su zabavljači i naročito su imali posla o Božiću: govorili su poeziju, pevali balade  starih trubadura, žonglirali da razvesele  okupljeni narod...

Ali avaj, nikada im ne bi preteklo novca  za poklon njihovom mališanu. Otac je, stoga, tešio sina rečima: - « Znaš li zašto se torba Božić Bate nikada nije ispraznila, a toliko ima dece na  svetu? Zato, sine moj, što je od torbe pune igračaka mnogo dragocenija torba puna « nevidljivih darova». 

I tako, te noći, te radosne Božićne noći, kada Deda Mraz donosi slogu, sreću, spokoj... kada pokušava da razmrsi zamršeno, kada tamo gde nedostaje ljubavi, posejava nadu... kada tamo gde budućnost izgleda mračna, on donosi svetlost..., a u svako dečije srce, lagano spušta semenje vere... u toj noći, nastavljao je otac svoju besedu dok ga je sin netremice slušao, - ne zaboravi nikada, nikada, da kada god mine Božić, treba da smo srećni što smo živi, što je prošao još jedan koji smo proslavili... što je minuo još jedan Božić povodom kojeg smo i mi ljudima darivali radost, našom igrom i našom pesmom. Radost jeu davanju, sine moj.» 

Vreme je prolazilo. Jednoga dana, kao već poodrastao dečak, prolazio je sa ocem i majkom pored velelepnog samostana Melk koju su vredni neimari tek gradili.

-          « Oče, da li se sećate, - pitao je

dečak koji je postajao mladić, - da li se sećate kada ste mi kao malom pričali priču o Deda Mrazu i njegovim najdragocenijim nevidljivim darovima ?  Mislim da sam upravo sada i ja dobio jedan takav poklon. Kako drugačije da objasnim da se u meni probudila želja da postanem sveštenik, da moj poziv bude poziv Božijeg sluge. Da li biste mi zamerili da, evo sada, upravo sada, načinim prvi korak ka mojoj nameri ?

Otac je samo klimnuo glavom. Majka takođe. Porodica je poštovala sinovljevu želju.

Već narednog sekunda, zajedno pokucaše na dveri samostana i kaluđeri ljubazno i sa mnogo ljubavi primiše mladog Buckharda na početničko tihovanje. Slučajno ili ne, beše to baš veče uoči Božića. I baš tada, te Badnje večeri, dogodilo se čudo u samostanu Melk. Marija, koja nosaše detešce Isusa na rukama, reši da te noći poseti samostan.

Poneti ovolikim čudom i čašću, svi kaluđeri  stadoše u red, dugi red, i  jedan po jedan pokloniše se ispred Bogorodice da odaju počast Mariji i detetu. Ničice padoše na kolena u dugoj koloni.

Jedan po jedan bi ustajali i pokazivali Bogorodici lepote samostana i veštine svoga umeća. Prvi je pokazivo freske koje su ukrašavale to sveto mesto, drugi  donese Sveto Pismo, pisano i naslikano rukama kaluđera, treći ispriča… sva imena svetaca.

Na kraju reda, mladi Buckhard čekao je uznemirno. Njegovi roditelji su bili skromni, behu tako jednostavna porodica, i jedino što su ga naučili, bilo je da žonglira, da baca po nekoliko loptica u vis, da ih premeće iz jedne u drugu ruku, da gleda u onu koja je najviša tačka ka nebu i da pazi da mu ni jedna ne ispadne.

Izvinjavao se i izvinjavao siroti Buckhard. Pognute glave i rumenih obraza, objašnjavao je da je sin starog žonglera i da ga je sram što će okaljati ugled samostana i kaluđera.

U dubini srca, on je osećao da bi i on... možda... mogao... nešto posebno da daruje Bogorodici i Isusu. Otuda nije izdržao. Pobedio je stid i osećujući prekorne poglede svoje samostanske sabraće, on je lagano izvadio četiri narandže iz džepa i počeo da ih baca i prihvata, jednu, drugu, treću, četvrtu... narandže su formirale lepi polukrug u vazduhu, poput oreola... Buckhard gotovo da nije disao strepeći da ne ispusti neku narandžu, plašeći se da bi nečim mogao da pokvari ovaj savršeni sklad jave i sna.

U tom trenu, dete Isus poče radosno da plješće ručicama... Bogorodica pođe  prema Buckhardu i pruži mu detešce iz svog naručja. Dete se i dalje neprestano osmehivalo.

I ovde se negde završava legenda. Kaže samo da od tada, od tog čuda, svakih dve stotine godina, ponovo jedan novi Buckhard pokuca na vrata samostana. I noć uoči Božiča, Bogorodici i malenom Isusu u čast, pokaže čemu ga je porodica naučila. I kažu da je to uvek nekakvo čudo, koje liči na oreol... za nekog novog sveca koji je za života umeo da ceni nevidljive ali najvrednije Božije darove.

                                               ***

 Conte de Noël  

Une légende médiévale raconte que dans le pays que nous appelons aujourd’hui l’Autriche, la famille Buckhard – composée d’un homme, une femme et un petit garçon – animait les fêtes de Noël en récitant des poésies, chantant des ballades des vieux troubadours et jonglant pour divertir les gens. Évidemment, il ne restait jamais d’argent pour acheter des cadeaux, mais l’homme disait toujours à son fils :

« Sais-tu pourquoi la hotte de Papa Noël ne se vide jamais, alors qu’il y a tellement d’enfants dans ce monde ? Parce que bien qu’elle soit remplie de jouets, il y a parfois des choses plus importantes à livrer, ce qu’on appelle les “cadeaux invisibles”. Dans un foyer divisé, il tâche d’apporter l’harmonie et la paix dans la nuit la plus sacrée de la chrétienté. Là où manque l’amour, il dépose une graine de foi dans le cœur des enfants. Là où l’avenir paraît sombre et incertain, il apporte l’espoir. Nous, quand Papa Noël vient nous rendre visite, nous sommes tous contents le lendemain d’être encore en vie et de faire notre travail, qui est de donner de la joie. N’oublie jamais ça. »

Le temps passa, le petit garçon devint grand, et un jour la famille passa devant l’imposante abbaye de Melk, qui venait d’être construite.

« Mon père, vous souvenez-vous qu’il y a des années vous m’avez raconté l’histoire de Papa Noël et de ses cadeaux invisibles ? Je pense que j’ai reçu un jour l’un de ces cadeaux : la vocation de devenir prêtre. Cela vous dérangerait-il si je faisais maintenant le premier pas vers ce dont j’ai toujours rêvé ? »

Bien qu’elle eût grand besoin de sa compagnie, la famille comprit et respecta le désir du fils. Ils frappèrent à la porte du couvent et furent accueillis avec générosité et amour par les moines, qui acceptèrent le jeune Buckhard comme novice.

Arriva la veille de Noël. Et justement ce jour-là, un miracle particulier se produisit à Melk : Notre Dame, portant l’enfant Jésus dans ses bras, décida de descendre sur Terre pour visiter le monastère.

Très fiers, tous les prêtres firent une longue file, et un à un se postèrent devant la Vierge pour rendre hommage à la Mère et à l’Enfant. L’un montra les beaux tableaux qui décoraient l’endroit, un autre apporta un exemplaire d’une Bible qu’on avait mis cent ans à écrire à la main et à illustrer, un troisième prononça le nom de tous les saints.

Au bout de la file, le jeune Buckhard attendait anxieusement. Ses parents étaient des gens simples, et ils ne lui avaient appris qu’à lancer des balles en l’air et à jongler.

Quand vint son tour, les autres prêtres voulurent clore les hommages, prétextant que l’ancien jongleur n’avait rien d’important à dire et qu’il risquait de ternir l’image du couvent. Cependant, au fond de son cœur, il ressentait lui aussi l’immense besoin d’offrir quelque chose à Jésus et à la Vierge.

Timidement, sentant le regard réprobateur de ses frères, il retira quelques oranges de sa poche et commença à les lancer et à les rattraper dans ses mains, créant un joli cercle dans l’air, comme il le faisait quand lui et sa famille se promenaient dans les foires de la région.

À cet instant seulement, l’Enfant Jésus se mit à battre joyeusement des mains dans les bras de Notre Dame. Et c’est vers le jongleur que la Vierge tendit les bras, lui permettant de tenir un peu l’enfant, qui ne cessait de sourire. 

La légende se termine en disant que, depuis ce miracle, tous les deux cents ans, un nouveau Buckhard frappe à la porte de Melk, y est accepté, et que, tant qu’il s’y trouve, il peut réjouir le cœur de tous ceux qui le rencontrent.

                Paulo Coelho

Christmas tale

By Paulo Coelho

© Translated by James Mulholland. Copyright free – please be welcome to paste/copy and distribute to your friends.

 

Our Lady's juggler

 

A medieval legend tells us that in the country we know today as Austria the Burkhard family – a man, a woman and a child – used to amuse people at Christmas parties by reciting poetry, singing ancient troubadour ballads, and juggling.  Of course, there was never any money left over to buy presents, but the man always told his son:

"Do you know why Santa Claus's bag never gets empty, although there are so many children in the world?  Because it may be full of toys, but sometimes there are more important things to be delivered, what we call "invisible gifts".  In a broken home, he tries to bring harmony and peace on the holiest night in Christianity.  Where love is lacking, he deposits a seed of faith in children's hearts.  Where the future seems black and uncertain, he brings hope.  In our case, the day after Father Christmas comes to visit us, we are happy to be still alive and doing our work, which is to make people happy.  Never forget that."

Time passed, the boy grew up, and one day the family passed in front of the impressive Melk Abbey, which had just been built.

"Father, do you remember many years ago you told me the story of Santa Claus and his invisible gifts?  I think that I received one of those gifts once: the vocation to become a priest.  Would you mind if now I took my first step towards what I have always dreamed of?"

Although they really needed their son's company, the family understood and respected the boy's wish.  They knocked at the door of the monastery and were given a loving, generous welcome by the monks, who accepted the young Buckhard as a novice.

Christmas Eve came around.  And precisely on that day, a special miracle happened in Melk: Our Lady, carrying the baby Jesus in her arms, decided to descend to Earth to visit the monastery.

All the priests lined up and each of them stood proudly before the Virgin trying to pay homage to the Madonna and her Son.  One of them displayed the beautiful paintings that decorated the place, another showed a copy of a Bible that had taken a hundred years to be written and illustrated, while a third recited the names of all the saints.

At the very end of the line, young Buckhard anxiously waited his turn.  His parents were simple people, and all that they had taught him was to toss balls up in the air and do some juggling.

When it came his turn, the other priests wanted to put an end to all the homage that had been paid, since the ex-juggler had nothing important to add and might even mar the image of the abbey. 

Nevertheless, deep in his heart he also felt a great need to give something of himself to Jesus and the Virgin.  Feeling very ashamed before the reproachful gaze of his brothers, he took some oranges from his pocket and began to toss them in the air and catch them in his hands, creating a beautiful circle in the air just as he used to do when he and his family traveled to all the fairs in the region. 

At that instant, the baby Jesus, lying in Our Lady's lap, began to clap his hands with joy.  And it was to young Buckhard that the Virgin held out her arms to let him hold the smiling child for a few moments.

The legend ends by saying that on account of this miracle, every two hundred years a new Buckhard knocks on the door of Melk Abbey, is welcomed in, and for the whole time he remains there he warms the hearts of all who meet him.

Samira Begman Karabeg o poeziji Hanke Hamzagić ekskluzivno za DIOGEN pro kultura magazin 12.9.2010.g.
klik na fotku za pdf...ili čitajte ovdje

Poezija zikra

Piše:
Samira Begman Karabeg

           Hankuša - Hanka Hamzagić

Hankuša -HankaHamzagić je rođena 15.oktobra 1959 god. uNovom Pazaru. Studij  književnosti i maternjegjezika upisuje u Sarajevu a dipomirala je u Prištini, gdje je i radila u Kulturološkom centru. Kasnije, radi kaonovinar-saradnik na televiziji BiH a od 94, u školama dopunske nastave za djecu iz BiH u Stuttgartu. Prva zbirka poezije"Osama" stampana je 93 i pjesme iz zbirke su uvrštene u antologijama.

Izražajna poetska forma Hankuše Hamzagić sva je satkana od motiva Bosne i Hercegovine i njenog rodnog Sandžaka, s kojima se čitaoc susreće kao s nečim prisnim, baš kao da pjesnikinja samo za njega dočarava toplinu roditeljskog doma i sjetu za, u vremenu izgubljenom ljepotom tradicije.

Pjesmom "Mjesec je mlad - misli zeleno", ona stilom narodnog pjeva ponire u duševni život i tragiku ljepote majčinske ljubavi, jer, kao po nekom zakonu prokletstva, ljubav je u ovom svijetu osuđena na smrt. "Sve je znala / sve te rane udaje / ali nije znala / da prokleto lijepa je. / Morala je umrijeti..."

Nasuprot izražajnoj formi definisanoj motivima i sentimentom Bosne, sadržajni iskaz pjesnikinje, koji plamti duhovnom spoznajom, je izvan okvira i okvirnih definicija. Taj iskaz svjedoči o biću koje sebe i svoje okruženje poima u Božanskom. To Božansko ona vidi, i s lakoćom i nama približava, u, za običnog smrtnika sasvim običnim stvarima kao što je ptica poj; "Njihov poj je / i naš glas / život..." Zato već u naslovu upućuje; "Kraj - misli zeleno", jer zeleno je boja života, boja obnavljanja, i stoga, nema kraja.

Ova dvojnost cjeline Hankušinih pjesama - izražajna forma i iskaz sadržaja - podsjeća na simboliku grala kojom su isto izražavali upućeni od drevnih feničana do srednjovjekovnih bošnjana; polumjesec kao izražajna forma materije (posuda) u kojoj je pohranjeno sunce - duhovna vatra. Ovo naročito dolazi do izražaja u pjesmi "Derviš". Predivnom lirikom dočaravajući  tjeskobu i sjetu (materijalna forma), ona ponire u dubinu srži samog bivstva (duhovni iskaz). "... da dišemo / u zikru /  odlaženja / vraćanja / ja - koja sam / slušala / priču / korjena..." Derviš u tekiji čini zikr kao obred da bi, bar za tren, osjetio i spoznao jednu drugu realnost. Hankuša  tu realnost živi u svojoj poeziji, njen svaki udisaj i izdisaj, odlažanje i vraćanje je zikr, i to ne samo za nju, već i za tebe, i za mene, dakle, čitaj... čitaj...čitaj...

 

Mjesec je mlad - misli zeleno

Sa puta u kuću je unjela
i mjesec mlad
kroz pendžer ga selamila
sebe dohvatila

Nekad
put vodio u vrleti Fojnice
ta strana u suncu gorjela
hodžina kuća- čardak

Uzbuna majke zbog njene
neudaje: Fehime,reci joj da
se udaje...ona zna-sljedio
odgovor je

Sve je znala,sve te rane
udaje
ali nije znala: da prokleto
lijepa je!!!

 Morala je umrjet
da bi živjela
da bi mlad mjesec
selamila...

---------------------------

Ovog puta nije stigo
da je zagrli
da traži da prvo u njegove
oči pogleda
pa u mjesec
i želju
oćute
nije stigo
od hitnje
ionako nikad
nije ništa željela
dok mu je oči rumenilom
zagledala
osim da ponovo
što duže
ljepotu mlada mjeseca
zagleda.

 
Kraj - misli zeleno

Sve da utihne
može
pa i mi
ionako smo
često nijemi
pred suzom
pred bolom
nepravedni
Ako bi ptice
utihnule
nedaj Bože
one za jezik
besare neznaju
nije im dat
Njihov poj je
i naš glas
život...

 
Derviš

Šebečevo
u žezidanautihla
obljubljenavrelinom
naaganlukubivšem
imanju  pradjedova
pokušavamdadišem
nigdje živadžana
pred insanske oči
ja-sama.
Pogled mi koči
naheren mezar
ostavljen
gdje mu mjesto nije
na brdašcu u hladu
grana-sam
derviški isklesan kamen
naheren
ko da zikri
zatečen  u dovi
tu i ostavljen.
Mačetom pokidah
zove
da ga ne tišti
da dišemo
u zikru
odlaženja
vraćanja
ja -koja sam
slušala
priču
korjena...

---

Copyright © 2010 DIOGEN pro cultura magazine Design: Sabi / Autors & Sabahudin Hadžialić . Design LOGO - Stevo Basara. All Rights Reserved.
Contact E-mail: sabihadzi@gmail.com; WWW: http://sabihadzi.weebly.com/
Adresa magazina/Address of the magazine: Sabahudin Hadžialić, Grbavička 32, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina